Човек који је ослободио Панчево

Јунаци сада сте прешли у нашу, лепу српску Војводину. Сваки од вас има да се понаша јуначки исправно и ниједном грађанину, без разлике вере и народности, не сме длака на глави да фали. Напред!

Ово су речи капетана Петра Арачића, на Митровдан 8. новембра 1918. године на панчевачкој обали Дунава док је пристаништу прилазила лађа „Хаћу”, а први србски војници закорачили на панчевачко тло. Овоме је претходио читав низ догађаја. Најпре је првог дана новембра ослобођен Београд, а Панчевци се надали најскоријем преласку српске војске на банатску страну. Чекање се одужило, па Србско народно веће шаље неколико омладинаца да сазнају зашто војска не долази и када ће. Један од њих, Гига Стојнов у својој књизи „Ослобођење Панчева” из 1938. године сећа се првог сусрета са потоњим ослободиоцем вароши.

„Када је капетан Арачић ступио у собу, видели смо једнога отменог енергичног србског официра који је био одушевљен што нас види и ту, пред нама, замолио је команданта бригаде да се њему да батаљон и да он ослободи Панчево. Спријатељили смо се, сви га заволели и то пријатељство према њему остало је код нас и данас.”

Арачић, пак, бележи у предговору исте књиге да је тог 8. новембра пре подне решено и наређено да исте ноћи 1. батаљон 2. Пешадијског пука „Књаз Милош” заузме Панчево. Сведочи да су се опробани и прекаљени ратници радовали што им је пала ретка историјска улога ослобођења, како каже, „нашег Панчева”, те да је могло бити око два по ноћи када се батаљон искрцао позади Црвеног магацина на пристаништу. „Војницима сам још једном скренуо пажњу да долазимо ради ослобођења наше браће, а не у неку земљу непријатеља”.

Аустроугарска војска се повлачила пред ослободиоцима на север. У рано јутро прочуло се међу већинским србским живљем да стиже србска војска и ослобођење, а у центру вароши одушевљење, никад забележено, цвеће је бацано на ослободиоце и под копита њихових атова. Брујала су сва црквена звона, а славље потрајало и неколико дана. После пуна два века, Панчево је постало део српске државе.

Као први србски командант Панчева, Арачић издаје наредбу за одржавање реда, предају оружја, а управу града предаје у руке Народног већа. Одмах су упућена одељења да заузму пошту и телеграф, жандармеријску касарну и доведу представника мађарске власти, који су „имали послужити као таоци ако би се ма шта десило србским трупама”, те да се разоружа мађарска гарда. Арачић примећује да су сва наређења са вољом и енергијом извршена. Уто је пребачен и остатак војске, која са њим на челу учествује „у дивној историјској служби Божјој у цркви”, којој је присуствовало старо и младо, дошло да поздрави ослободиоце.

„Панчевачки Срби и Српкиње дочекали су српску војску с највећим одушевљењем и осећањем братске љубави, јер им је она донела ослобођење од туђинског јарма и уједињење са својом браћом из постојбине предака. Родољубиве песме ориле су се србским домовима у којима су, како официри тако и војници, дочекани са највећим гостопримством. Тај лепи дочек који се испољио према нашој војсци, остаће ми увек као једна од најлепших успомена мог живота”, прибележио је сећајући се тих дана, касније југословенски дивизијски ђенерал Петар Арачић, рођени Београђанин, учесник балканских ратова, а после Великог рата начелник Обавештајног одељења Генералштаба, командант Дунавске дивизије, предавач на Вишој школи Војне академије, војни изасланик у Пољској и уредник часописа „Ратник”.

Генерал Петар В. Арачић, носилац највиших југословенских, србских и иностраних одликовања, умро је у Лондону 1958. године. Његова слава, у оно време, исказана је дивљењем и додељивањем му звања почасног грађанина Панчева. Данас, једна од главних градских улица носи његово име, а Митровдан, 8. новембар, слави се као Дан града.

Олга Јанковић,
Политика