За њега није било повлачења

Не уме држава увек да цени своје хероје. Сети их се кад је потребно ратовати, додели понеки орден, а онда их често заборави, препусти судбини, да скончају далеко од славе и поштовања које су заслужили. На једног од таквих јунака, Војислава Мијаиловића Раћовца, подсећа ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912–1918”.

Био је Војислав, рођен 1883. године мионичком селу Планиница, као и већина момака тог доба, скроман земљорадник, који је у младости савладао и занат дрводеље да би лакше могао да се издржава. Служио је војску као што отаџбина налаже и тамо унапређен у чин пешадијског поднаредника.

Одмах по мобилизацији за србско-турски рат нашао се у првим борбеним јединицама упућеним на фронт, потом и са онима које су учествовале у србско-бугарском рату. Истицао се, кажу, храброшћу и јунаштвом. А све је, испоставило се, била само припрема за Велики рат, који ће уследити 1914.

У јесен те године пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац затекао се на Дрини. А онда на Мачковом камену код Крупња. Ту је праштало на све стране. Противник је организовао силовит удар и у српске редове стигла је команда да се са дотадашњег повуку на резервни положај.

Сви су то учинили, осим Војислава, који је у рову остао сам с пушком и три сандука бомби. Ситуација, наизглед, безнадежна. Не и за храброг сељака из Планинице. Сачекао је да се непријатељски војници приближе на погодно одстојање и онда натчовечанском снагом почео да активира бомбе и баца их у правцу плавих униформи...

Србска војска на резервном положају, зачувши грмљавину бомби, ишчекивала је нови напад Аустроугара. Он, међутим, није уследио. Напротив, видели су да се непријатељ повлачи. У неверици, србски војници сређују своје пољуљане редове и враћају се према рововима где су претходно били.

Тамо су затекли готово нестваран призор – на десетине тела аустроугарских војника разнетих бомбама. И Раћовац, једва жив. Сав крвав, у ритама, израњављен противничким куршумима, с тешко повређеном левом руком. Брзо је изнет из рова, указана му је помоћ, спасен живот. И он је спасао живот многима од своје сабраће.

Војислав Мијаиловић Раћовац за овај подвиг одликован је златним војничким Орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Опоравио се од тешких рана и одмах тражио да се врати у своју јединицу. Прешао је Албанију, стигао на Крф, потом учествовао у славном походу, повратку у отаџбину, пробоју Солунског фронта.

Милорад Радојчић у својој књизи наводи да су неки Раћовчеви савременици тврдили да је на Солунском фронту зарадио још једну Карађорђеву звезду, али за ту тврдњу нису пронађени писани докази, тако да се претпоставља да је реч о неком другом одликовању за храброст.

С најмање једном Карађорђевом звездом и другим ордењем вратио се овај јунак после рата у своју Планиницу где је обрађивао хектар и по земље и живео скромно, повучено. Правио је предмете од дрвета, бавио се коларским занатом, прича се да је био вешт и педантан мајстор.

Никад се није женио, био је, кажу, веома разочаран односом државе према својим херојима. Убрзо је почео да пије, постајао све сиромашнији, чак је, изгледа, и своја одликовања продао, наводи Радојчић, преносећи сазнања о овом јунаку из доступне литературе, личних истраживања и исказа Раћовчевих ближих и даљих потомака.

Умро је у марту 1944, у кући свог комшије и рођака. Сахрањен је на сеоском гробљу у Планиници, а надгробни споменик подигао му је други комшија, такође даљи сродник. По свему судећи, ниједна фотографија Војислава Мијаиловића Раћовца није сачувана.

Слободан Ћирић,
Политика