Мир у својој Земљи
Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен је 1174. године. Као петнаестогодишњак од оца је добио на управу Захумље. Међутим, побегао је на Свету гору и замонашио се, узевши име Сава. У манастиру Ватопед остао је седам година, а отац му се придружио 1196. године.
Браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да очеве мошти пренесе у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. године. Почетком 1207. године Свети Симеон, његов отац, сахрањен је у Студеници, а Сава је постао игуман манастира.
У то време србска црква била је подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Од Васељенске патријаршије у Никеји (данас град Изник на западу Турске) Сава је 6. децембра 1219. године изборио аутокефалност српске цркве, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски именовао га је за првог србског архиепископа. Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први србски архиепископ.
Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање „Законоправила”, зборника грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео. Ово је био први србски правни акт писан на (тада) разумљивом народном језику. Саставио је, према грчком узору, и Карејски, Хиландарски и Студенички типик – правила и упутства за монашки и испоснички живот.
По повратку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), потом и Жичку, седиште нове српске архиепископије. Сви епископи добијају по један препис „Законоправила”, а новоизграђени манастири имања, њиве, шуме, винограде, пашњаке и воћњаке.
Први општи државно-црквени сабор након добијања аутокефалности одржан је 1221. године у Жичи, седишту нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија краљевина…
Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног (439–532) у близини Витлејема, којом су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (србски) био сабрат. Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. По повратку са ходочашћа пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 27. јануара 1236. и сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, србски краљ Владислав, зет бугарског цара Асена, после годину дана пренео је његове мошти из Трнова у манастир Милешеву.
Свети Сава нашао је спокој у Милешеви, али се његов просветитељски лик преселио на ратне заставе побуњеника против османске власти. Синан-паша (пореклом из Албаније, касније велики везир Османског царства), заповедио је да се његове мошти однесу у Београд и спале на брду Врачар, 27. априла 1594. године. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву. По народном предању, пре спаљивања моштију спасена је рука Светог Саве, и она се данас налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Србска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара, а Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији.
Н. Мрђеновић,
Забавник
- Извор
- / vostok.rs
- Повезане теме
- православље
- религија
- празник
- историја
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Министар спољних послова Дмитро Кулеба објаснио је да украјински конзолати више неће служити борбеним мушкарцима који бораве у иностранству
Естонски министар унутрашњих послова Лаури Лаанеметс је раније такође предложио да се Руска православна црква означи као терористичка организација
Остале новости из рубрике »