Ратник голубијег срца

Бркати јунак, неустрашиви бомбаш, песник, пољопривредник, пчелар, учесник у свим србским ратовима, носилац највиших одликовања, ратовао против два царства, како је сам говорио, рањаван, поштован од сабораца, осумњичен да припада Аписовој тајној организацији и игром случаја избегао смрт, после свих ратова вратио се у Барје код Вучја и доживео дубоку старост.

То је укратко портрет Миладина Поповића, јунака кога није мимоишао ниједан рат.

Називали су га ратником голубијег срца, јер, и када је јуришао на непријатеља и борио се за слободу свог народа, он је мислио на своју породицу и на родна поља, а у тренуцима надахнућа писао је песме.

За време Великог рата дружио се са познатом болничарком и потпоручником српске војске, Енглескињом Флором Сендс, која је оставила упечатљив опис храброг јунака: – Миладин је био висок 195 сантиметара, витак као стабљика кукуруза, није умео да пешачи, већ је грабио дугим, крупним корацима.

Више је волео да је у покрету, него да седи. Имао је безазлене плаве очи, благу, веселу нарав, бркове дуге као Турчин.

Његови бркови су сасвим другачији, повијени су и мекани као свила. Био је омиљен код својих људи. Кад год се замисли, он увек левом руком суче један крај бркова који тада подсећа на спиралу. Често је заборављао да га одврне и тако је ходао.

Све ове особине, уз чињеницу да су га пушчана зрна избегавала, допринели су да брзо буде унапређен у чин старијег наредника. Старији наредник Миладин умео је да негује међуљудске односе. Миладин је могао, ако је то било потребно, да пређе непријатељску линију и да се зачас спријатељи с туцетом бугарских војника.

У свом ратном дневнику Миладин је албанску голготу своје јединице представио је овако:

– Наш је правац био Пећ – Драч – Јадранско море, а наша војска са јужних граница креће за Валону, па море. У Пећи, у Патријаршији смо се помолили богу. Причало се да ћемо ићи преко Албаније и на Јадранско море. Међу војницима било је колебања. Но, после молитве и беседе свештеника о сеоби Чарнојевића и нашој обавези да поново дођемо и одбранимо нашу светињу, као да су нам крила порасла... Стари краљ Петар путовао је са нама. То је неописиво. Ја сам као командир вода водио рачуна да се неко не одвоји, заспе од умора или потражи храну. Знао сам да се тај војник неће вратити. Неколико њих из мог вода је остало смрзнуто, опљачкано, а било је и неких за које се претпоставља да су убијени од албанских пљачкашких банди. Уобичајено је било да путем којим пролазимо видимо мртве војнике и стоку. Угинулим коњима смо се радовали, ако их пре нас војска није оглодала. Парче коњског меса је значило спас живота.

Децембра 1915. године србски војници заноћили су близу албанског села изнад којег је била река и на њој воденица. Војници су сакупљали новац да би од Албанаца купили брашно, али они су их уцењивали и – убијали.

– Воденицу је држао висок старији Албанац, беле дугачке браде, који је добро говорио србски. Неколико војника отишло је да купи брашно од старог воденичара. Међутим, отуда се више нису вратили. Из четврте чете такође се нису вратила два војника, бележи Миладин, који је потом решио да лично оде до воденице. Затражио је да купи брашно за качамак. Пружио је дукате и воденичар му је насуо брашно у широку војничку мараму. Воденичар му је поново тражио дукате, тврдећи да није платио. Почела је расправа. Миладин је приметио да је нечија рука са спољне стране прозора узела брашно. Воденичар га је напао гвозденим вилама. Из споредне просторије појавила су се три млада Албанца са крамповима, ашовима и мотикама. Настало је гушање. Миладин је потегао официрску швапску каму и зарио је у воденичареве груди. Потом је из карабина устрелио и остале пљачкаше. Подигао је подну даску и близу воденог точка угледао двадесет мртвих србских војника, разбијених лобања, унакажених лица. Некима су биле руке одсечене. Међу њима је препознао и војнике из своје јединице.

– Ја мислим да кроз векове од Александра Македонског до данас ниједна војска Јужних Словена није доживела већих мука него што смо ми доживели тога доба – бележи овај јунак, а ми преносимо и следеће потресне реченице:

– Упућени смо у поље од три километра од Скадра. Глодали смо дрвље и камење од глади. Падала је киша хладна као лед. Сећам се једног призора који ме и данас узбуђује. Било је то негде у децембру 1915. године. Пошто смо прошли Скадар, од бедних шатора направисмо логор, да се мало одморимо. Нисмо имали сви шаторска крила, једва други-трећи војник. Међутим, читаве ноћи нисам ни ока склопио од гласа који је допирао из суседног шатора „дај хлеба, дај хлеба”. Густ мрак и никакве светлости, па ни шибице нема. Глас не престаје док зора удари. У свануће приђемо ономе што виче, а он легао потрбушке, пригрлио један већи камен. Глодао га је тако силно да се чује на три-четири корака. Камен је обалавио. Гледао нас је тужним погледом. А онда је загризао камен, па поновио – „дај хлеба”... Ту смо се задржали око петнаест дана. Од логора око двеста метара нашао сам крв. Нека животиња била је ваљда заклана. Крв је већ била помодрела и испрљана. Скупим за две водене чаше. Нађем мало грања, наложим ватру помоћу труда и старинског кресива и у порцију превријемо и са једним другом слатко поједемо.

Добровољац и бомбаш Миладин Поповић је на Солунском фронту ишао из борбе у борбу.

У борбама против Бугара био је два пута рањен. Једне кишовите октобарске ноћи 1916. године привукао се до саме коте и бомбама паралисао непријатеља. За то дело Врховна команда одликовала га је сребрном Карађорђевом звездом са мачевима.

Рањен је и 1917. године и лечен је у савезничкој болници.

Крајем 1916. године и почетком 1917. године игром случаја је избегао смрт од наших.

Наиме, србска војна полиција посумњала је да припада тајној организацији Драгутина Димитријевића Аписа „Уједињење или смрт”.

Служба безбедности пратила га је два-три месеца. Једне априлске ноћи 1917. године, у намери да га убију, ушли су у његов шатор.

На срећу, Миладин те ноћи није био у шатору.

Сутрадан, у Други пук је стигао краљев поверљив акт да Миладин није припадник Аписове организације.