Срушили родну кућу оца србистике да би градили станове

Бранко Пејовић,
Политика

Ужице – Багери су ових дана са земљом сравнили трошну родну кућу Љубомира Стојановића, на којој је дуго стајала спомен-плоча о значајном делу овог некад знаменитог филолога и председника српске владе. Ту, у најужем центру града, на углу поред Дома здравља, већ је на видном месту табла са огласом о продаји станова од 60 квадрата у новој пословно-стамбеној згради која ће, како то бива, брзо бити подигнута на плацу срушене куће.

Чуде се Ужичани, упознати са делом Љубомира Стојановића, овом чину и одлуци да се не обнавља, већ поруши једно од најстаријих здања. Ту се 1860. године родио Стојановић, а своју родну кућу поклонио је граду. Мада добијена на дар, продата је овде још 1935. године и, будући да није проглашена спомеником културе, олако препуштена пропадању. Сада је више нема.

О Љубомиру Стојановићу памтиће се да је био један од наших највећих филолога, научник с којим је почела србистика. Професор на Великој школи у Београду с краја 19. века, академик, секретар Српске краљевске академије наука од 1913. до 1923. године.

Објавио је издања великог броја старих споменика, рукописа и докумената. Године 1896. Стојановић је, по налогу краља Александра Обреновића, однео оригинал „Мирослављевог јеванђеља” у Беч да се тамо изради фототипско издање, што је и урађено. Следеће године Љубомир је краљу у Београду предао оригинал „Мирослављевог јеванђеља” и све примерке фототипског издања. Овај научник је објавио и критички приређена Вукова дела, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија „Вукова преписка”. Писао је уџбенике граматике за средње школе, студије о старим штампаријама, србским црквама од 15. до 16. века и друго, а најзначајнијим делом сматра му се биографија „Живот и рад Вука Стефановића Караџића”.

Упоредо с научним радом бавио се и политиком. Описиван као моралиста у политичком животу, основао је и предводио Самосталну радикалну странку. После 1901. више пута био je министар просвете и црквених дела, а у два наврата (1905–1906) и председник Владе Краљевине Србије. Љубомир је касније основао и Републиканску странку. Преминуо је у Прагу 1930. године.

Но родни град је с временом заборавио истакнутог филолога, чувара културе Србије чија родна кућа, ево, није сачувана. Академик Љубомир Симовић изјавио је недавно: „Оно што је остало иза Љубе Стојановића, иза Ускоковића, иза Бранка Поповића, то је жива вредност која треба да буде подстицај за младе људе који се рађају и школују у Ужицу.” Ни то није помогло да се очува старо здање, као што је тешких деведесетих од пропадања овде сачувана и у музеј претворена Јокановића кућа, тада такође трошна.

Разлоге за рушење куће Љубомира Стојановића јуче је, на конференцији за новинаре, покушала да објасни градска власт. По речима Зорана Деспића, начелника градске управе за урбанизам, овај објекат, у власништву троје Ужичана сада инвеститора градње пословно-стамбене зграде, годинама се урушавао и био толико оронуо да је представљао опасност по пролазнике. – Кућа никад није била под заштитом државе, имала је само историјску вредност. Некад је уживала претходну заштиту у амбијенталној целини Слануша, али је још 2011. године Завод за заштиту споменика културе из Краљева дао сагласност за градњу објекта на њеном месту. Прошле године донет план генералне регулације „Центар 1” омогућио је ту градњу. А на нову зграду биће стављена спомен-плоча о Стојановићу, која је скинута са старе куће и чува се у ужичком музеју – рекао је Деспић.

Градоначелник Ужица Тихомир Петковић слаже се да је Љубомир Стојановић један од најзначајнијих Ужичана у историји града и не крије да има разлога да се генерације становника Ужица осећају посрамљено и тужно због рушења ове куће.

– Најпре су за то одговорни они који су тридесетих година одлучили да се прода овај поклон, чиме је изгубљена шанса за проглашење куће културним добром. Никад нико није покренуо иницијативу за њену заштиту, па смо у дужем низу година дозволили да се објекат толико уруши да санација постане неизводљива, те да приватни интерес спречи да се било шта учини – истиче Петковић.

На питање осећа ли се лично одговорним за рушење, одговара:

– Као градоначелник не осећам се ни најмање одговорним. Али као Ужичанин не осећам се пријатно.

 По његовој најави, град ће настојати да се искупи у сећању на Стојановића. – Једну улицу смо назвали по њему, објавићемо му и сабрана дела, а с власницима објекта је договорено да у новој згради буде простор посвећен Љубомиру Стојановићу – казао је Петковић.

Бранко Пејовић,
Политика