BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Сви наши "јапајајци"

Сви наши
20.03.2016. год.
Још вучемо особине из "диктатуре пролетаријата", кад се веровало у Тита


Предуго и превише се појединци предају безнађу подела не трудећи се да промишљају сопствене капацитете за промене набоље. Тако се "испражњује јавни трг" и оставља простор онима који се вешто намећу другима стварајући поданичку масу следбеника који беспоговорно прихватају њихове ставове.

То је следбенички пасивизам који обезличава појединце и колективитете јер се различитост доживљава као опасност, не као стваралачки потенцијал. Многи иступају из те јавне гужве не уочавајући колико их разара хаос равнодушности. Неки покушавају да то безнађе сакрију бесплодним хумором или убитачним фанатизмом атакујући једни против других. Све док се човек не побуни у себи против себе, нема бољитка.

Најлакше је прозивати друге и проглашавати их кривцима за неуспехе у људским односима, али то не доприноси стварном бољитку. Може бити само безуспешан покушај порицања личне одговорности, никако није стваралачки чин. Због тога је важно и потребно да свако промисли свој претерани пасивизам слепог следовања, са једне стране; или неутемељени активизам наметања себе другима по систему "ја па ја". То може чинити неко од родитеља, отац или мајка, млађи или старији брат или сестра у породици, надређени у колективитету, старији колега у науци, политици и другим стваралачким облицима. Тако се све обуставља и преусмерава уназад, ту нема напретка јер се ствара наследничка идеологија где је све сведено на пристајање без размишљања и следовање без оптимизма и одговорности. Послушност је једина одредница односа који постају затворени и безлични, корист и интерес појединаца и група постају једине меродавне чињенице које успоравају отворен приступ човека другом човеку.

Омасовљење присталица по систему "да нас буде више него њих", за многе је непорециви императив. Савремени човек се радије повлачи у себе и не жели да се одговорно ангажује у свом животу, радије прихвата и оно што је на његову штету само да не би изнео свој став. То није скромност него је гордост која спутава стваралаштво у страху од јавне реакције. Ради се о одустајању од дијалога у страху да човек не буде проглашен кривим од других, што је негована себичност која је све приметнија код многих појединаца. Због тога је важно да уместо празне критике на рачун стваралаштва других свако покаже стваралачку спремност, која је приметна нарочито онда кад се неуспех не доживљава као разлог за одустајање. Све другачије од овога оставља простор свим наметљивцима да реализују своје окупаторске идеје. Треба рећи да овде уместо тражења криваца треба промишљати начине како да се све поправи набоље.

Наши простори препуни су подела и сукоба неостварених следбеника који највише обесмишљавају стваралаштво оних које су прогласили својим идолима. Тако већ предуго имамо Милошевићевце, Драшковићевце, Шешељевце, Ђинђићевце, Тадићевце, Вучићевце, Дачићевце, Пајтићевце ...

Да се разумемо, није овде реч о оспоравању права било коме да се политички остварује, ради се о указивању на стварање затвореног табора следбедика који умишљају да је све другачије опасно. То је поданички однос према лидеру, који се изражава тражењем "чврсте руке" која се у оваквом стању доживљава као нешто осветничко према неистомишљеницима. Колико је данас посвађаних укућана, рођака, кумова и пријатеља у Србији због различитих политичких ставова? Размислимо добро! Коме то треба? То сигурно не траже лидери од својих следбеника, али следбеници који уживају да буду подређени увек користе прилику да се иживљавају кад су надређени. Тако се ствара врзино коло из кога неки и не покушавају да изађу. То се види из њихових одговора на питање шта они лично мисле о некоме или нечему. Тај одговор гласи: "наш лидер је рекао ...!" Куда то води и где ћемо стићи овако?

Морамо рећи да све ово носимо из прошлости, када смо под теретом идеолошког насиља које се звало "диктатура пролетаријата" веровали у идеолошког спаситеља као "највећег сина наших народа и народности". То је оставило дубок траг у нама и никако да се ослободимо од страха и безнађа, што се види у изјавама оних који тврде да је "онда било боље" иако нису живели тада, што је чудно. Они који су живели тада "лако", себични су кад тако говоре, јер не осећају да су од својих унука украли будућност и не маре за то. Њима је важно да су они све имали. Важно је да сви настојимо да победимо безнађа, што је могуће само онда кад свако у себи победи "јапајајца" и "евца", без обзира на то да ли је лидер или следбеник. Треба увек бити човек, сходно народној мудрости: "У добру се не повиси, а у злу се не понизи!"

Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј

Новости



  • Извор
  • Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Интензитет инсистирања на невиности Украјине је необичан, изјавио је руски министар спољних послова


„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу

Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...


Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА