Примање хришћанства преко глагољице и ћирилице

Раз­вој ћи­ри­лич­ке пи­сме­но­сти код Ср­ба у ве­зи је са ве­ли­ким кул­тур­ним пре­о­кре­том у раз­во­ју сло­вен­ских кул­ту­ра у IX ве­ку, ка­да су Сло­ве­ни по­че­ли при­ма­ти бо­го­слу­же­ње на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку. Го­ди­не 862. мо­рав­ски кнез Рас­ти­слав (846–870) обра­тио се ви­зан­тиј­ском ца­ру Ми­хај­лу III да мо­рав­ској зе­мљи по­ша­ље хри­шћан­ске ми­си­о­на­ре ко­ји зна­ју сло­вен­ски је­зик. Има­ју­ћи у ви­ду по­тре­бе не са­мо Ве­ли­ко­мо­рав­ске кне­же­ви­не не­го и сво­је по­ли­тич­ке ин­те­ре­се пре­ма сло­вен­ским зе­мља­ма на Бал­ка­ну, ви­зан­тиј­ски цар одо­брио је ми­си­ју ме­ђу мо­рав­ским Сло­ве­ни­ма. Је­зи­ци­ма ко­ји су се сма­тра­ли све­тим и је­ди­но по­год­ним за про­по­ве­да­ње хри­шћан­ства (грч­ки, ла­тин­ски и хе­бреј­ски) та­ко је при­до­дат и сло­вен­ски (ста­ро­сло­вен­ски). За ову ми­си­ју ви­зан­тиј­ски цар ода­брао је со­лун­ску бра­ћу (Кон­стан­ти­на Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја), ко­ји се сма­тра­ју уте­ме­љи­те­љи­ма сло­вен­ске пи­сме­но­сти и књи­жев­но­сти.

При­хва­тив­ши ми­си­ју, Кон­стан­тин је са­ста­вио пи­смо, и то нај­ве­ро­ват­ни­је гла­го­љи­цу, углав­ном мо­ди­фи­ко­ва­њем грч­ке ми­ну­ску­ле (ма­лих сло­ва), док су ре­ше­ња по­је­ди­нач­них сло­ва у ве­зи са ста­рим се­мит­ским и коптским пи­смом ко­ја су ми­си­о­на­ру би­ла по­зна­та. По­сле то­га је на сло­вен­ски ди­ја­ле­кат из око­ли­не Со­лу­на, ко­ји је до­бро по­зна­вао, са грч­ког, за­јед­но са сво­јим бра­том, пре­вео иза­бра­не де­ло­ве књи­га Све­тог пи­сма, нео­п­ход­не за слу­жбу. Та­ко су Сло­ве­ни до­би­ли свој пр­ви књи­жев­ни је­зик и пр­во пи­смо, гла­го­љи­цу. Тим је­зи­ком ни­је се го­во­ри­ло, њи­ме се по­ја­ло, слу­жио је за ли­тур­ги­ју и за пре­во­де хри­шћан­ских са­др­жа­ја са грч­ког је­зи­ка. На­зив гла­го­љи­ца (пре­ма ста­ром сло­вен­ском гла­го­лу гла­го­ља­ти – „го­во­ри­ти”) да­ли су му сла­ви­сти у XIX ве­ку.

Ка­ко но­во­на­ста­ле по­ли­тич­ке при­ли­ке у Мо­рав­ској не до­зво­ља­ва­ју ми­си­о­на­ри­ма да на­ста­ве са ра­дом, је­дан део уче­ни­ка со­лун­ске бра­ће успе­ва да се упу­ти на југ ме­ђу Ју­жне Сло­ве­не. Бу­гар­ска др­жа­ва зва­нич­но је до­би­ла пра­во на сло­вен­ско бо­го­слу­же­ње на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку 893. го­ди­не, оту­да је и ра­зу­мљи­во да су уче­ни­ци со­лун­ске бра­ће у Пре­сла­ву, у ко­ме је већ не­го­ва­на пи­сме­ност, мо­гли не­сме­та­но на­ста­ви­ти сво­ју ми­си­о­нар­ску де­лат­ност. Ћи­ри­ли­ца је, пре­ма то­ме, као уре­ђе­но пи­смо на­ста­ла у Си­ме­о­но­вој Бу­гар­ској.

Прет­по­ста­вља се да је уче­ник пре­слав­ске шко­ле Кон­стан­тин Пре­зви­тер пре­у­ре­дио ћи­ри­ли­цу за по­тре­бе ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, углав­ном по угле­ду на ва­ри­јан­ту грч­ке ма­ју­ску­ле (ве­ли­ких сло­ва), и то ун­ци­ја­лу (грч­ко све­ча­но пи­смо), али де­ли­мич­но и по узо­ру на гла­гољ­ска пра­во­пи­сна ре­ше­ња. Ћи­ри­ли­ца је јед­но­став­ни­ја и лак­ше са­вла­ди­ва у од­но­су на ви­зу­ел­но ком­пли­ко­ва­ни­ју гла­го­љи­цу, та­ко да је с вре­ме­ном углав­ном по­ти­сну­ла упо­тре­бу гла­го­љи­це.

О при­ма­њу сло­вен­ског бо­го­слу­же­ња на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку, као и о да­љим пу­те­ви­ма ши­ре­ња ста­ро­сло­вен­ске пи­сме­но­сти ме­ђу Ср­би­ма и Хр­ва­ти­ма из тог ра­ног пе­ри­о­да има вр­ло ма­ло по­да­та­ка. Оно што је из­ве­сно је­сте да, ка­ко и код дру­гих Сло­ве­на, с вре­ме­ном и код Ср­ба на­ста­је на­ци­о­нал­на ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка – срп­ска, тј. по­ср­бља­ва­ње у ду­ху што­кав­ског на­реч­ја.

Срп­ска ре­дак­ци­ја мо­ра­ла је на­ста­ти у срп­ској сре­ди­ни за­то што су Ср­би књи­ге са сло­вен­ским бо­го­слу­же­њем у сво­јој сре­ди­ни из­го­ва­ра­ли она­ко ка­ко су је­ди­но и мо­гли: у ду­ху свог на­род­ног, (раз)го­вор­ног је­зи­ка. На­и­ме, ста­ро­срп­ски на­род­ни је­зик до кра­ја де­се­тог и по­чет­ка је­да­на­е­стог ве­ка, али и у ка­сни­јим епо­ха­ма раз­во­ја, пре­тр­пео је про­ме­не на из­го­вор­ном пла­ну, и тим про­ме­на­ма се нај­ста­ри­ји књи­жев­ни је­зик код Сло­ве­на мо­рао при­ла­го­ди­ти.  

Та­ко у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној пи­сме­но­сти раз­ли­ку­је­мо три раз­ли­чи­та ти­па пра­во­пи­са с об­зи­ром на ин­вен­тар сло­ва и раз­ли­чи­та пра­во­пи­сна ре­ше­ња: зет­ско-хум­ски, ра­шки и ре­сав­ски (на­зва­ни су пре­ма во­де­ћим цен­три­ма срп­ске пи­сме­но­сти). Те из­ме­не на­ста­ле су у те­жњи да се што пре­ци­зни­је озна­чи гла­сов­ни лик ре­чи, по­себ­но у ве­зи са од­ре­ђе­ним гла­со­ви­ма ко­ји­ма су се од­ли­ко­ва­ли и срп­ски на­род­ни го­во­ри и срп­ско­сло­вен­ски је­зик (по­пут љ, њ, ј или у на­род­ном је­зи­ку ћ и ђ). 

На осно­ву ста­ња у срп­ским ћи­рил­ским спо­ме­ни­ци­ма из сре­ди­не и кра­јем XII ве­ка мо­же се ре­ћи да се у још ду­бљој про­шло­сти обра­зо­вао фонд срп­ске ћи­ри­ли­це пре­ма гла­го­љи­ци. Та­ко је пр­во­бит­на ћи­ри­ли­ца код Ср­ба зна­ла за словo ђерв (ђ), ко­је је на­ста­ло по узо­ру на гла­гољ­ско сло­во ђерв (ста­ро­сло­вен­ска ћи­ри­ли­ца за ово сло­во не зна). Ово је сло­во по­ста­ло ди­фе­рен­ци­јал­на гра­фе­ма ме­ђу нај­ста­ри­јим срп­ским ћи­рил­ским пра­во­пи­си­ма. 

Оно се упо­тре­бља­ва­ло у зет­ско-хум­ском пра­во­пи­су за озна­ча­ва­ње су­гла­сни­ка ђ, а ка­сни­је и ћ, те оту­да у ње­му већ у нај­ста­ри­јем при­мер­ку по­ве­ље Ку­ли­на ба­на (1189) на­ла­зи­мо упра­во ђерв (ђ). Ово се сло­во у ра­шким ру­ко­пи­си­ма не ја­вља. Сма­тра се да је ра­шки пра­во­пис, са дру­ге стра­не, сле­дио пра­во­пи­сну нор­му ста­ро­сло­вен­ске ћи­ри­ли­це. Тај пра­во­пис је у све­тло­сти но­вих кул­тур­но­и­сто­риј­ских при­ли­ка, под ути­ца­јем бу­гар­ског пра­во­пи­са, ево­лу­и­рао у то­ку по­след­ње че­твр­ти XIV ве­ка и у пр­вим де­це­ни­ја­ма XV ве­ка, и та­ко се де­фи­ни­тив­но фор­ми­рао тзв. ре­сав­ски пра­во­пис. 

Ру­ко­пи­си из XIV–XVII ве­ка раз­ли­ку­ју се већ сво­јим спо­ља­шњим из­гле­дом по пи­ри­ту­си­ма и ак­цен­ти­ма пре­у­зе­тим из грч­ке ор­то­гра­фи­је. По­но­во се па­зи на упо­тре­бу кси, пси и оме­ге и дру­гих грч­ких сло­ва на од­го­ва­ра­ју­ћим ме­сти­ма. У ин­тер­пунк­ци­ји се ја­вља за­пе­та, ко­ја се сре­ди­ном XIV ве­ка по­че­ла упо­тре­бља­ва­ти по узо­ру на грч­ки пра­во­пис. Од по­себ­ног је зна­ча­ја и по­нов­на по­ја­ва де­бе­лог јер (ъ) (оста­ле пра­во­пи­сне шко­ле га не ко­ри­сте) по­ред тан­ког (ь).

Ова­кав се пра­во­пис, са ма­ње или ви­ше из­ме­на с об­зи­ром на цен­тре пи­сме­но­сти, одр­жао све до сре­ди­не XVI­II ве­ка.

Др Бранкица Чигоја

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду