Неки нас проучавају, а неки подучавају

Не по­сто­ји на­уч­ни пред­мет ни­ти ма­те­ри­ја школ­ске на­ста­ве ко­ји би се ства­ра­ли у уским кру­го­ви­ма јед­не зе­мље и јед­не на­уч­не ори­јен­та­ци­је. За­то се ка­же и за­то се по­шту­је реч о то­ме да је на­у­ка отво­ре­на, а на­уч­ни­ци сло­бод­ни у из­бо­ру те­ма ко­јим ће се ба­ви­ти и при­сту­па ко­јим ће у то­ме кре­ну­ти. За­то је вр­ло до­бро што смо у се­ри­ји чла­на­ка у „По­ли­ти­ци” до­зна­ли да се срп­ским је­зи­ком не ба­ве са­мо срп­ски гра­ма­ти­ча­ри и лин­гви­сти, већ се овај пред­мет пре­да­је и из­у­ча­ва и на уни­вер­зи­те­ти­ма и ин­сти­ту­ти­ма ши­ром све­та – од Мо­скве и дру­гих ру­ских цен­та­ра, пре­ко за­пад­не Евро­пе и Аме­ри­ке до Аустра­ли­је и Но­вог Зе­лан­да. По­сле ра­то­ва за раз­би­ја­ње Ју­го­сла­ви­је ин­те­ре­со­ва­ње за срп­ски је­зик је осла­би­ло, али ни­је пре­са­хло, о че­му упра­во све­до­че оба­ве­ште­ња у се­ри­ји чла­на­ка ко­је об­ја­вљу­је „По­ли­ти­ка”. Но ти тек­сто­ви са­др­же и дру­га оба­ве­ште­ња, од ко­јих не­ка мо­гу по­слу­жи­ти као симп­то­ми или ди­рект­ни сиг­на­ли о ста­ву по­је­ди­них по­ли­тич­ких кру­го­ва и др­жа­ва пре­ма Ср­би­ма и срп­ству.

„Тре­нут­но на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту”, из­ве­шта­ва проф. Ј. Ја­ку­шки­на, шеф Ка­те­дре за срп­ски је­зик те еми­нент­не ви­со­ко­школ­ске уста­но­ве, „има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски...“ И да­ље: „Срп­ски је­зик уче и сту­ден­ти дру­гих сла­ви­стич­ких гру­па: као дру­ги сло­вен­ски је­зик то­ком две го­ди­не.“ Ме­ђу тим за­љу­бље­ни­ци­ма у срп­ски је­зик и кул­ту­ру по­себ­но ме­сто има­ју сту­ден­ти ру­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти, ко­ји се не за­др­жа­ва­ју на дво­го­ди­шњим кур­се­ви­ма, већ „по пра­ви­лу на­ста­вља­ју и да­ље.

Ин­те­ре­со­ва­ње пре­ма срп­ском је­зи­ку пот­хра­њу­је се ње­го­вом рет­ко­шћу и за­ни­мљи­во­шћу“, ис­ти­че на кра­ју ува­же­на про­фе­сор­ка. Из ње­ног члан­ка са­зна­је­мо да се у Ру­си­ји срп­ски је­зик, упра­во по Ву­ко­вој ре­фор­ми и ву­ков­ским на­че­ли­ма осла­ња­ња је­зич­ке нор­ме на на­род­ну књи­жев­ност и на­род­ни го­вор – про­у­ча­ва већ од 1835, као и да ни­ка­да ни­су пре­ста­ја­ле сту­ди­је срп­ског је­зи­ка без об­зи­ра на све до­га­ђа­је и рат­на ис­ку­ше­ња ру­ског на­ро­да кроз ко­ја је про­ла­зио по­след­ња два ве­ка. Ру­ски про­фе­со­ри се тру­де чи­та­во вре­ме да ак­цеп­ти­ра­ју и у сво­је на­уч­не про­гра­ме угра­де ста­во­ве и срп­ске на­у­ке о је­зи­ку (не­рет­ко ша­љу­ћи сво­је љу­де на сту­ди­је у Ср­би­ју или при­хва­та­ју­ћи срп­ске про­фе­со­ре итд.). Не­сум­њи­ва је уте­ме­ље­ност из­у­ча­ва­ња срп­ског у Ру­си­ји и ру­ског у Ср­би­ји на уза­јам­но­сти и при­ја­тељ­ству два на­ро­да.

На дру­гој стра­ни, у за­пад­ним лин­гви­стич­ким кру­го­ви­ма, вла­да друк­чи­ја „на­уч­на” ат­мос­фе­ра, друк­чи­ја ин­те­ре­со­ва­ња и друк­чи­ји ста­во­ви пре­ма срп­ском је­зи­ку.

Та­ко, Аме­ри­ка­нац, „про­фе­сор Ро­берт Грин­берг, сла­ви­ста, струч­њак за со­ци­о­лин­гви­сти­ку и је­зич­ку по­ли­ти­ку“ не из­ве­шта­ва о ме­сту срп­ског је­зи­ка у на­уч­ним ин­те­ре­со­ва­њи­ма и сту­диј­ским про­гра­ми­ма оукланд­ског уни­вер­зи­те­та на Н. Зе­лан­ду, где др­жи ка­те­дру, или на аме­рич­ким уни­вер­зи­те­ти­ма, где је за­вр­шио шко­ле. Пред­мет ње­го­вих из­ла­га­ња је­сте про­бле­ма­ти­ка „но­вих је­зи­ка”, од­но­сно нор­ми и нор­ма­тив­них, по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­них узу­са у но­во­на­ста­лим др­жа­ва­ма, на ко­ји­ма је за­сно­ва­на и иде­о­ло­ги­ја се­па­ра­ти­зма, па че­сто и је­зич­ког шо­ви­ни­зма, агре­си­је и не­ког но­вог „ин­те­гра­ли­зма”, упе­ре­ног ис­кљу­чи­во про­тив срп­ског на­ро­да, ко­ји је у тим сре­ди­на­ма по­стао ма­њин­ски, па и у Ср­би­ји, где је ве­ћин­ски. Рас­пра­вља­ју­ћи о „Је­зи­ку и иден­ти­те­ту на Бал­ка­ну“ Грин­берг у осно­ви оправ­да­ва све ове по­ја­ве, ме­ша­ју­ћи пој­мо­ве „је­зич­ког са­мо­о­пре­де­ље­ња на­ро­да“ и је­зич­ке по­сле­ди­це уни­ште­ња срп­ског еле­мен­та у Хр­ват­ској, или по­ку­ша­ја је­зич­ке и на­ци­о­нал­не „ин­те­гра­ци­је” ње­го­ве у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни.

Но пра­ве по­сле­ди­це је­зич­ког се­па­ра­ти­зма и ре­ван­ши­зма из­гле­да да ће се те­шко са­гле­да­ти у на­ше вре­ме. По­треб­на је из­ве­сна вре­мен­ска дис­тан­ца, и из­ве­сна тре­зве­на сми­ре­ност по­ли­тич­ких стра­сти, ко­јих ни­су ли­ше­ни ни на­ши за­пад­ни при­ја­те­љи кад су Ср­би у пи­та­њу. А и ма­ло хра­бро­сти и са­мо­стал­ног ми­са­о­ног на­по­ра на­уч­них рад­ни­ка у од­но­су на вла­да­ју­ће по­ли­тич­ке ста­во­ве и та­мо­шња про­па­ганд­на стру­ја­ња, ко­ја по­та­па­ју и на­ше љу­де у тим зе­мља­ма, а у та­ла­си­ма се пре­ли­ва­ју и на на­шу зе­мљу и наш кул­тур­ни ам­би­јент. Та­ко А. Бо­шко­вић, про­фе­сор на Ко­лум­би­ји, из­ве­шта­ва о из­у­ча­ва­њу свих се­па­рат­них је­зи­ка ко­ји ов­де до­би­ја­ју ви­со­ку по­др­шку аме­рич­ких и дру­гих за­пад­них цен­та­ра – пре по­ли­тич­ких не­го струч­них – као јед­ног је­дин­стве­ног. Он то об­ја­шња­ва аме­рич­ким праг­ма­ти­змом, јер је јеф­ти­ни­је и еко­но­мич­ни­је од по­себ­них сту­ди­ја сва­ког од њих.

Украт­ко: на­ши за­пад­ни при­ја­те­љи је­дан ре­жим и је­дан став о је­зи­ку про­па­ги­ра­ју код нас, а дру­ги и друк­чи­ји има­ју „за се­бе”. У Аме­ри­ци је, на­и­ме, „би­ро­кра­ти­зо­ва­на ад­ми­ни­стра­ци­ја... за­кљу­чи­ла... да је да­ле­ко ло­гич­ни­је, да­кле јеф­ти­ни­је и ис­пла­ти­ви­је за ин­сти­ту­ци­је ви­со­ког обра­зо­ва­ња, сма­тра­ти БХС за је­дан је­зик“... А шта су за­кљу­чи­ли лин­гви­сти? Зар и за њих то ни­је „је­дан је­зик”? Ка­ко је мо­гу­ће да кор­пус ко­ји је „ло­гич­ни­је сма­тра­ти за је­дан је­зик” – они­ма чи­јом суд­би­ном јед­на ве­ли­ка си­ла прак­тич­но вла­да – уту­ви­ти у гла­ву да су то че­ти­ри или пет је­зи­ка?

И по­ред ја­ке во­ље да се уз­др­жим од сва­ког ко­мен­та­ра, мо­рам ре­ћи да је ова­кав став у нај­ма­њу ру­ку дво­ли­чан... Зар је кул­тур­на про­из­вод­ња нпр. за пар сто­ти­на хи­ља­да сто­по­стот­них Цр­но­го­ра­ца – у Цр­ној Го­ри ис­пла­ти­ва (ко­ли­ко ће љу­ди ку­пи­ти и про­чи­та­ти књи­гу штам­па­ну на езо­те­рич­ном „цр­но­гор­ском”?!) , а на огром­ном аме­рич­ком тр­жи­шту не­ис­пла­ти­ва? И зар у Аме­ри­ци сту­ден­ти мо­гу за­јед­но се­де­ти у клу­па­ма и слу­ша­ти за­јед­нич­ки, за­пра­во срп­ско­хр­ват­ски је­зик, а опет у Цр­ној Го­ри мо­ра­ју има­ти и две ка­те­дре за два „цр­но­гор­ска” је­зи­ка (ве­ро­ват­но за укуп­но по сто­ти­нак хи­ља­да љу­ди!) по­ред оне за срп­ски? А на кра­ју мо­ра­мо упам­ти­ти да је став за­пад­них при­ја­те­ља ипак од­лу­чу­ју­ћи у свим зби­ва­њи­ма на на­шим про­сто­ри­ма.

О че­му се ту за­пра­во од­лу­чу­је, осим о на­шој не­сре­ћи и ин­те­ре­су ко­ји не­ко од то­га има? И де­ли­ти нам је­зик, и чак исту ве­ру! – да се око то­га сва­ђа­мо кад ова­ко оси­ро­ма­ше­ни, ого­ле­ли и обо­се­ли, не­ма­мо ни­шта дру­го да де­ли­мо, ни око че­га да се пре­пи­ре­мо и ту­че­мо? Di­vi­de et im­pe­ra!

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та (у пен­зи­ји)

Др Ра­до­је Си­мић,
Политика