Више од пола века до слова О

У на­шој ши­рој струч­ној и дру­гој јав­но­сти, ка­ко у на­ста­ви, пре све­га ма­тер­њег је­зи­ка, у основ­ној и сред­њој шко­ли, та­ко и у дру­гим ин­сти­ту­ци­ја­ма јав­не и слу­жбе­не упо­тре­бе је­зи­ка, за­не­ма­ру­је се или се мар­ги­на­ли­зу­је уло­га опи­сних реч­ни­ка као ве­о­ма ко­ри­сних при­руч­ни­ка за усва­ја­ње је­зич­ке нор­ме и за очу­ва­ње и не­го­ва­ње срп­ског је­зи­ка.

У опи­сном реч­ни­ку се опи­су­ју не са­мо по­је­ди­нач­не ре­чи, као што су: чи­та­ти, ру­ка, гла­ва, зе­лен, ту­жан, ју­че, та­да, са­да, не­го и је­ди­ни­це ма­ње од ре­чи, као што су по­чет­ни де­ло­ви ре­чи, пре­фик­си: пре-, за-, ин­тер-, из(а)-, ан­ти- и др., или је­ди­ни­це ве­ће од јед­не ре­чи, као што су: фра­зе­о­ло­ги­зми, иди­о­ми и уста­ље­не ве­зе ре­чи, нпр.: исти­ни за во­љу, по­сла­ти/ис­пра­ти­ти бо­гу на исти­ну, по­гле­да­ти исти­ни у очи, не­му­шти је­зик, гла­ва без је­зи­ка, јед­на гла­ва хи­ља­ду је­зи­ка и др. По­сле свих на­по­ме­на да­је се де­фи­ни­ци­ја зна­че­ња и на­во­де се при­ме­ри упо­тре­бе сва­ке ре­чи.

За са­вре­ме­ни срп­ски је­зик нај­зна­чај­ни­ји је те­за­у­ру­сни Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ (Реч­ник СА­НУ), а за­тим и реч­ни­ци Ма­ти­це срп­ске, ше­сто­том­ни Реч­ник срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка и јед­но­том­ни Реч­ник срп­ско­га је­зи­ка.

Реч­ник СА­НУ из­ра­ђу­је се у Ин­сти­ту­ту за срп­ски је­зик СА­НУ. Пр­ви том Реч­ни­ка об­ја­вљен је 1959. го­ди­не, а до са­да је об­ја­вље­но 19 то­мо­ва. Два­де­се­ти том Реч­ни­ка ра­ди се у за­вр­шним фа­за­ма ре­дак­ци­је и су­ре­дак­ци­је; 21. том је за­вр­шен у фа­зи основ­не об­ра­де а ра­ди се у фа­зи по­моћ­не ре­дак­ци­је и ре­дак­ци­је, а за­по­че­та је и из­ра­да 22. то­ма у фа­зи основ­не об­ра­де.  

У Реч­ни­ку СА­НУ об­ра­ђу­ју се ре­чи књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка са­ку­пља­не у пе­ри­о­ду од два ве­ка, од кра­ја 19. ве­ка до да­нас, и то са чи­та­вог што­кав­ског под­руч­ја. Гра­ђа је ве­о­ма обим­на и са­др­жи око шест ми­ли­о­на кар­ти­ца са ис­пи­са­ним ре­чи­ма у свим њи­хо­вим упо­тре­ба­ма. Уку­пан број ре­чи ко­је ће би­ти об­ра­ђе­не ка­да се реч­ник за­вр­ши из­но­си­ће око 500.000, а у об­ја­вље­ним реч­ни­ци­ма об­ра­ђе­но је око по­ло­ви­не овог бро­ја. Реч­ник СА­НУ спа­да у нај­о­бим­ни­је те­за­у­ру­сне реч­ни­ке у сло­вен­ском све­ту. 

У ше­сто­том­ном Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка об­ра­ђе­но је пре­ко 150.000 ре­чи из срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, са знат­но ре­ду­ко­ва­ним бро­јем при­ме­ра њи­хо­ве упо­тре­бе, ко­ји се нај­че­шће сво­де на нај­ти­пич­ни­је син­таг­ме или спо­је­ва ре­чи. Пр­ва књи­га Реч­ни­ка пу­бли­ко­ва­на је 1967., а по­след­ња 1976. го­ди­не. 

Под по­кро­ви­тељ­ством Ма­ти­це срп­ске ура­ђен је и нај­но­ви­ји јед­но­том­ни Реч­ник срп­ско­га је­зи­ка (2007), за­сно­ван на кор­пу­су ви­ше­том­ни­ка, и оса­вре­ме­њен но­вим из­во­ри­ма, са об­ра­ђе­ним фон­дом од око 75.000 ре­чи, ко­ји, та­ко­ђе, пред­ста­вља, со­ли­дан основ са­вре­ме­не фи­ло­ло­ги­је, је­зич­ке нор­ме и је­зич­ке кул­ту­ре. 

У сва три на­ве­де­на опи­сна реч­ни­ка пред­ста­вље­не су ре­чи оп­ште упо­тре­бе, ре­чи књи­жев­ног (и на­род­ног је­зи­ка) од Ву­ка до да­нас, по­кра­јин­ске ре­чи, ин­ди­ви­ду­а­ли­зми, раз­го­вор­не и фа­ми­ли­јар­не ре­чи, ре­чи из раз­ли­чи­тих тер­ми­но­ло­ги­ја, за­ста­ре­ле и ар­ха­ич­не ре­чи и дру­ги ти­по­ви лек­си­ке са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. 

Нај­ве­ћи број ре­чи у лек­си­ко­ну срп­ског је­зи­ка има ста­тус стан­дард­не лек­си­ке оп­штег ти­па, док су оста­ли лек­сич­ки сло­је­ви обе­ле­же­ни на­по­ме­на­ма, ква­ли­фи­ка­то­ри­ма ко­ји се у реч­ни­ку на­во­де ис­пред де­фи­ни­ци­је у ви­ду скра­ће­ни­ца. Број та­квих на­по­ме­на у реч­ни­ку је ве­ли­ки, а у Реч­ни­ку СА­НУ не­пре­кид­но се по­ве­ћа­ва, што ука­зу­је на бо­га­то и ди­на­мич­но ра­сло­ја­ва­ње лек­си­ко­на срп­ског је­зи­ка.

Не­ке на­по­ме­не ука­зу­ју на пра­ви­ла упо­тре­бе стан­дард­не лек­си­ке за­ви­сно од си­ту­а­ци­је или сти­ла, а то су на­по­ме­не ти­па: бо­та­нич­ки, зо­о­ло­шки, лин­гви­стич­ки, фи­ло­зоф­ски; пче­лар­ски, сто­лар­ски, по­мор­ски...; ре­ли­гиј­ски, ми­то­ло­шки; офи­ци­јел­но, раз­го­вор­но, ин­тим­но, екс­пре­сив­но... и сл. 

Та­ко опи­сни реч­ни­ци на осно­ву ис­црп­них лин­гви­стич­ких, гра­ма­тич­ких ин­фор­ма­ци­ја уз сва­ку по­је­ди­нач­ну реч, с јед­не стра­не пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну до­пу­ну гра­ма­ти­ка­ма, а с дру­ге стра­не и ве­о­ма ко­ри­сне при­руч­ни­ке за усва­ја­ње флек­си­бил­не гра­ма­тич­ке нор­ме. На осно­ву ис­црп­них ин­фор­ма­ци­ја о ра­сло­је­но­сти лек­си­ке са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, опи­сни реч­ни­ци пред­ста­вља­ју не­за­ме­њи­ве при­руч­ни­ке, с јед­не стра­не за усва­ја­ње лек­сич­ке нор­ме, ко­ја је са­ма по се­би флек­си­бил­на, а са дру­ге стра­не за очу­ва­ње срп­ског је­зи­ка и не­го­ва­ње је­зич­ке кул­ту­ре, као и за из­гра­ђи­ва­ње соп­стве­ног сти­ла ка­ко у раз­го­вор­ном та­ко и у пи­са­ном је­зи­ку.

Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ

Др Ста­на Ри­стић