BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Редитељ који је волео свет оаза

03.11.2015. год.


Редитељ, сценариста и сниматељ Петар Лаловић преминуо је у 83. години, речено је јуче у Удружењу филмских уметника Србије, саопштио је Танјуг.

Лаловић је завршио позоришну и филмску академију у Загребу, а дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Направио је преко 200 документарних филмова, а такође је снимао игране филмове и тв серије. Лаловићева вокација су била снимања метафоричних филмова о природи за које је освојио преко 150 награда како у бившој Југославији тако и у иностранству. Време и место комеморације и сахране, биће накнадно објављени.

                                                       ***

Још се сећам тог узбуђења из 1983. године испред благајне биоскопа „Козара”, где се био отегао змијолики ред за куповину карата за нови филмски хит. Не, није била реч о некаквом новом холивудском филму, са до небеса великим глумачким звездама. Та гужва пред „Козаром” данима се стварала због једног домаћег филма. За рубрику „Веровали или не”, али историјска је чињеница – због дугометражног документарног филма „Последња оаза” сценаристе, редитеља и сниматеља Петра Лаловића. Чудо невиђено и непревазиђено!



Биоскопа „Козаре” више нема, одлукама и делањем неких грамзивих људи отишао је у прошлост. Нема више ни великог Петра Лаловића – отишао је у вечност. Због својих изузетних филмских дела, и у незаборав филмске историје. Поколењима је оставио око 300 кратких документарних филмова – „Прича о шуми”, „Паукова мрежа”, „Укус меда”, „Зулумћари”, „Мрави”, „Балегар” и многи други, неколико дугометражних и играних – „Последња оаза”, „Свет који нестаје”, „Београдска оаза”, „Птице које не полете”... За њих је освојио 150 награда домаћих и иностраних: петнаестак гран-прија, Седмојулску, Авнојеву, Вукову награду, па све до јапанске награде „Најбољи од најбољих” за најбољи филм из дивљине...

Јапанци су баш као и ми остали фасцинирани филмом „Балегар”, осмоминутном причом о сићушном инсекту скарабеју, у којој се огледа непроцењиво Лаловићево мајсторство. Остале су забележене и Петрове речи на вест о освајању велике награде: „Многи су у мом балегару погрешно видели имитацију Сизифа, то је излизано, пуки клише. Кроз причу о овом марљивом инсекту приказао сам, заправо, епизоду из живота људи. Јер, он се јадник мучи да ту лопту од балеге изгура уз брдо, а горе се налазе чекачи који неће да прљају руке него само узимају на готово. Е, сад, ко како схвати, у филму нема текста. Жири у Јапану је очигледно схватио.”

Са схватањем и прихватањем и није увек ишло сасвим глатко у богатој Лаловићевој стваралачкој каријери највише посвећеној документарном филму и животињама, а мање људима. Према сопственом признању, није он то тако унапред планирао. Случајно је испало. Овај Суботичанин родом прво је у Београду студирао историју уметности, догурао чак до четврте године, па се због досаде предомислио, отишао у Загреб, завршио тамо одсек камере на Академији за казалиште и филм, а после дипломирао и на Факултету драмских уметности у Београду. У почетку је радио као сниматељ на копродукцијама попут „Марка Пола” и „Стеле”, али није видео будућност у томе да „буде негде четрдесети у низу, онај што помера камеру”.  У филму „Млад и здрав као ружа” Јована Јовановића, са Драганом Николићем у главној улози, био је директор фотографије. Био, па надрљао. Због неких политичких и порнографских секвенци у стилу неореализма и још по нечег – филм је био забрањен, а Лаловић избачен из партије. Није му ту помогло ни што је са својим течом, генералом Милутином Морачом, као дечак био у партизанима.

Међутим, испоставило се да то партијско избацивање и није било тако лоше. Петар се окренуо природи и животињама, радећи серије за ондашње Шумско газдинство „Јелен” (сада „Србијашуме”), о веверицама, губарима, јеленима, и то му се допало – постао је комплетан аутор. Често сам, али независан. Прави феномен стрпљења што је по три године умео да проведе у Копачком риту, снимајући скривеном камером рађања, борбе, љубав и смрт становника оазе природе, доказујући да се и поред сталног уништавања тај чудесни свет дивљине, у коме природни закони подсећају на људске норме и понашања, вечно обнавља.

Имала сам ту срећу да са Петром Лаловићем и његовом супругом Витком, путујем у далеку Индију. Захваљујући њему имам најбољу колекцију фотографија на којима ме је Петар „хватао” уз кротитеље змија у Њу Делхију, са досадним малим мајмунима на глави испред Таџ Махала и чудесним птицама на остацима црвеног града у Агри, у друштву иранског редитеља Маџида Маџидија и америчког професора филма Џералда Џерија Перија...Од среће смо се грлили и смејали што нам је пошло за руком да филм „Птице које не полете” продамо за биоскопско и телевизијско приказивање у Шри Ланки.

Успомена на Петра је много. Ту је и она када ми је током једног београдског „Кратког метра”, а као мој верни читалац, веома озбиљно рекао да се пазим  – „Сваки филм дубоко проживљаваш, пишеш са пуно емоција”. Ни тада а ни данас не знам да ли је то добро или лоше, јер другачије знам, али не могу. И зато се са Вама Петре данас опраштам са пуно емоција. Тужна што Вас нема. Срећна што сте били део мог и личног и професионалног живота. Нека Вам је слава и хвала.

Дубравка Лакић,



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА