Од „Црних пантера“ до „Рисова са Врбаса“

Почетком шездесетих година прошлог века биће формирана ваздухопловна јединица чија је судбина везана за судбину једне државе и два ваздухопловства. Реч је о 238. ловачко-бомбардерској авијацијској ескадрили (238. лбае), ескадрили која је настала на аеродрому Церкље, а свој пут завршила на аеродрому Маховљани. Ескадрила која је била у саставу две војске – Југословенске Народне Армије (ЈНА) и Војске Републике Српске (ВРС).



Крајем шездесетих година двадесетог века на предњем делу авиона из састава 238. лбае налазио се амблем црног пантера. Ловац-бомбардер Ф-84Г са карактеристичним црним пантером на носном делу (фото КРВ и ПВО)

Пратећи судбину ове ескадриле, можемо пратити и ток развоја несретних догађаја који су задесили ове просторе током деведестих година прошлог века. Настала у ЈНА, 238. лбае делила је судбину и војске у којој је била, као и саме државе коју је требала да брани. Преласком са аеродрома Церкље на аеродром Маховљани, 238. лбае ушла је у састав новостворене ВРС скојом ће да заврши и своје постојање. Ескадрила која је носила две ознаке (беџ) – Црни пантери и Рисови са Врбаса, ово је прича о њој.

ЦРНИ ПАНТЕРИ

Априла 1961. године на аеродрому Церкље формирана је 238. лбае, која је формацијски била у саставу 109. ловачко-бомбардерског авијацијског пука (109. лбап).

Авион Ф-84Г ев. бр. 10678 са карактеристичним „Црним пантером“ 238. лбае (колекција М. Мицевски)

До 1960. године када је дошло до неких концепцијских и технолошких заокрета у развоју ЈРВ, на авионима су се могле понегде, срести имена и пароле и тек понеки посебан знак.

Период од 1960. до 1970. године је „златно доба“ беџева и има их, у кружном пољу на већини авиона. У то време ескадрила (као и комплетан пук), била је наоружана ловачко-бомбардерским авионима Ф-84Г тандерџет (F-84G Thunderjet). По преименовању 109. пука у 82. авијацијску бригаду (82. абр) 1966. године, ескадрила остаје у њеном саставу све до њеног расформирања. У периоду од 1966. године, ескадрила је носила знак црни пантер. Током Чехословачке кризе 1968. године, 238. лбае је прешла на аеродром Плесо.


Ф-84Г ев. бр. 10544 на аеродрому Церкље у другој половини шездесетих година двадесетог века (колекција М. Мицевски)

На великом јесењем маневру јединица ЈНА „Слобода-71“ учествовале су и јединице РВ и ПВО ЈНА. Авијацијска јединица са аеродрома Церкље за ту прилику на авионима Ф-84Г имала је симбол „беле муње“ испод пилотске кабине.


Постројени ловци-бомбардери Ф-84Г Тандерџет на аеродрому Церкље (фото КРВ и ПВО)

За успешно учешће и изванредно реализоване задатке, ова авијацијска јединица опремљена авионима типа Ф-84Г примила је специјалну плакету. Већ следеће (1972.) године, јединица је пренаоружана лаким јуришним авионима домаће производње типа Ј-21/НЈ-21 Јастреб, на којима завршава преобуку свог састава. Ескадрила је нове домаће авионе преузела са одређеним закашњењем у плану пренаоружавања. У тим годинама у ескадрили, посебно су разрађивани сложени маневри при нападу на земаљске циљеве и поступци у проналаску циљева при лету на малим висинама. Током ЗТВ „Горица-Копер-74“, за одличне резултате приликом дејства по ненасељеном острвцу Ступа, пред маршалом Титом – ескадрила је похваљена.


Постројени авиони Ј-21 Јастреб на аеродрому Церкље из састава 238. лбае (фото КРВ и ПВО)

Са домаћим јуришницима Ј-22 Орао и њиховим тренажним двоседима прва је крајем 1985. године почела са пренаоружавањем 238. лбае у Церкљу.

Авиони типа Орао из састава ове ескадриле учествовали су на више заједничких тактичких увежбавања и вежби. Тако су током свог учешћа на ЗТУ „Снага-88“ авиони дејствовали по пологонима Калиновик и Мањача. Током извођења ТВБГ „Удар-88“ на полигону Криволак, пилоти су својим авионима летели на крајним границама тактичког радијуса. Током те 1988. године, ескадрила је на тим вежбама утрошила 120 тона убојних средства укључујући у тај број и дванаест касетних бомби БЛ-755 и пет телевизијски вођених ракета В-З АГМ-65Б меверик (AGM-65B Maverick).

Јуришни авиони Ј-22 Орао из састава 238. лбае наоружани са касетним бомбама БЛ-755 у лету изнад Словеније (фото КРВ и ПВО)

Већ следеће (1989.) године авиони типа Орао коришћени су за задатке изнад мора и у СМУ ноћу и у ПМУ ноћу. Током фебруара 1989. године изнад Словеније били су лоши временски услови, те је 238. лбае летела са аеродрома Пула. Пилоти су тада летели у СМУ ноћу, и изводили јуришна дејства на полигону Марлера. На вежби „Денеб-89“ потврђено је да су авиони Орао ушли у борбени строј 238. лбае. У септембру исте године група искусних пилота ескадриле похађали су курс гађања вучне мете у ваздуху топом ГШ-23, на аеродрому Пула. Током овог курса, Орао се показао ефикасним у лову на мету.

Крајем 1989. године у саставу ескадриле налазила су се 23 пилота и сви су били оспособљени за извођење јуришних задатака у ПМУ дању, али је само седам пилота било оспособљено за извођење тих дејстава у СМУ дању и ПМУ ноћу.

Брифинг састава ескадриле уочи извршења задатка (фото КРВ и ПВО)

Ескадрила учествује у борбеним дејствима у Словенији (1991.), Хрватској и БиХ (1991-92.). Јула 1991. године пребазирана је у Бања Луку, где од 30. августа 1991. године улази у састав 117. авијацијске бригаде (117. абр). У лето исте године припојена јој је 237. лбае са авионима Ј-21/НЈ-21 Јастреб и делови 351. извиђачке авијацијске ескадриле (351. иае) са авионима ИЈ-21 Јастреб.

Део људства и сва техника која се затекла на аеродрому Маховљани од маја 1992. године ушли су у састав В и ПВО ВРС, а ескадрила је понела назив Рисови са Врбаса.

КРОЗ ПАКАО ГРАЂАНСКОГ РАТА

Бањалучки аеродром познат је још и као аеродром Маховљани (према насељеном месту на чијој територији се налази) или Александровац (према истоименој месној заједници) и налази се на територији општине Лакташи 23 километра од Бања Луке. Изградња аеродрома отпочиње 1976. године. У складу са развојним плановима, изграђени капацитети чинили су аеродром секундарне важности, ограниченог на домаћи саобраћај на територији СФРЈ. Писта је била асвалтирана дужине 2500 метара. Званично аеродром је понео назив Маховљани, како би се избегла употреба назива Александровац и тиме прекинуо континуитет са летелиштем из Априлског рата 1941. године. Међутим, током рата деведесетих година двадесетог века у појединим војним извештајима примењују се оба назива.

Лоши политички односи унутар СФРЈ, немогућност или неспремност да се компромис постигне довешће до крвавог распада СФРЈ. Тако су парламенти Словеније и Хрватске 25. јуна 1991. године, усвојили декларацију о суверености и независности. Савезна влада је те документе одбацила и војска је по први пута током кризе у СФРЈ добила одобрење за деловање. На основу одлуке Председништва СФРЈ, јединице ЈНА преведене су у мере повишене борбене готовости. Здружене снаге ЈНА и савезне бригаде милиције добиле су задатак да врате контролу над граничним прелазима, коју су пре тога неовлашћено преузеле словеначке снаге.

На аеродрому Церкље припадници 82. абр били су у готовости за прве борбене задатке. У јутарњим часовима 27. јуна стигла је наредба да се полети на извиђачке задатке у граничном појасу и инфраструктуре под контролом Територијалне одбране Словеније (ТОС). Тог дана било је сунчано, а атмосфера на самом аеродрому ужурбана. Осећао се смртоносни шапат рата. Два дана пре, 25. јуна на аеродром је пристигла јединица из састава 63. падобранске бригаде, која је преузела одбрану аеродрома као виталну отпорну тачку.

Орао ев. бр. 25123 наоружан са ракетом меверик на аеродрому Церкље (фото КРВ и ПВО)

Снаге ТОС пружиле су отпор на већини граничних прелаза. Словеначки територијалци добили су наређење да дејствују и по самом аеродрому. Напад из два минобацача у вечерњим часовима извеле су посаде из састава 228. чете за ватрену подршку 25. подручног штаба ТОС са десетак минобацачких мина.

Због ризика од уништавања технике 82. абр, одмах по свитању авиони су премештени на друге аеродроме, а део пилота и техничког састава пребачен је хеликоптерима.

На аеродром Плесо прелетели су авиони типа Орао из састава 238. лбае и 351. иае. Током 28. јуна  авиони 238. лбае полетели су на прве борбене задатке. У повратку слетели су на аеродром Бихаћ. Током дана придружили су им се и авиони из 351. иае.

У првим борбеним задацима 28. јуна два авиона типа Орао дејствовали су по барикади на комуникацији код места Штриховци.

Због новонастале ситуације, 29. јуна 1991. године, у вечерњим часовима, 252. лбае (Курјаци са ушћа) из Батајнице пребазирана је на аеродром Маховљани код Бања Луке. Људство из састава 399. ваздухопловне базе (399. вб) из Тузле посело је аеродром и организовало живот на њему заједно са 252. лбае. То је било прво ратно поседање овог аеродрома после Другог светског рата.

На 82. абр се у тим тренуцима није могло рачунати, јер се поред напуштања свог матичног аеродрома, као јединица почела распадати по националном кључу. Због тога ће 252. лбае преузети задатке ватрене подршке јединицама ЈНА у Словенији.

Са аеродрома Церкље размештена је 82. абр, те ће у складу са насталом ситуацијом у бригади остати само припадници ЈНА српске националности и они припадници других националности који су били лојални СФРЈ. Поновио се сценарио са почетка Другог светског рата. Убрзо су због тога, а у складу са наредбом расформирани команда 82. абр, 237. лбае и 351. иае.

На аеродром у Маховљанима 11. августа 1991. године пристигла је 238. лбае, преузимајући аеродром од 252. лбае која је до тада базирала на њему. Први авиони Орао на аеродром слетели су у 13 часова и 05 минута. Дан касније свечаном смотром и народним збором прослављено је поседање аеродрома са тек реорганизованом 238. лбае, у коју су уврштени и авиони расформиране 237. лбае. Проблем логистичке подршке решен је премештањем људи и материјалних средстава 474. ваздухопловне базе (474. вб) из Церкља на Маховљане.

Убрзо затим, авиони 238. лбае полетеће у нови оружани сукоб, овај пут на територији Хрватске. Током лета авиони из ескадриле летели су на визуелним извиђањима дуж комуникација у Славонији.

Све време трајања оружаног конфликта са аеродрома Маховљани на борбене задатке полетали су авиони из састава 238. лбае, тежишно на подручју Западне Славоније, ради подршке 5. корпусу (бањалучком) ЈНА. Као ојачање 238. лбае, од 17. септембра 1991. године додељена су два Ј-22 са два пилота из 241. лбае. Они су коришћени у посебно сложеним задацима, као што су гађања са ракетама АГМ-65Б. Додељени авиони имали су ев. бр. 25172 и 25173 и остаће у саставу 238. лбае.

Током низа успешних борбених дејстава забележено је само једно могуће обарање и три лакша оштећења авиона. Још три авиона су изгубљена у неборбеним летовима.

На задатак обуке наставника летења из друге кабине, 29. августа 1991. године у 12 часова и 35 минута са аеродрома Маховљани  полетео је авион НЈ-22 ев. бр 25502 из састава 238. лбае. Због техничког квара стајног трапа, авион није могао да изврши слетање. Пилоти су били приморани да се катапултирају, док је авион пао у близини села Романовци. Приземљили су се без повреда у близини места пада авиона.

На борбени задатак у околини Новске 17. септембра 1991. године, са аеродрома Маховљани из састава 238. лбае на авиону Ј-22 ев. бр. 25123 полетеће пилот мајор Зоран Томић. Мајор Томић био је на појединачном лету и по извршењу задатка није се вратио у базу. Претпоставља се да је оборен непријатељском ватром и да је при обарању погинуо.

На задатак визуелног извиђања рејона Дарувар-Кончаница-Турчевић поље, са аеродрома Маховљани 9. децембра 1991. године полеће Ј-22 ев. бр. 25111. Убрзо по полетању авион је ушао у леви нагиб и скренуо улево. Пилот је покушао да одблокира палицу, али без резултата. Због тога је пилот био приморан да искочи из авиона.

Пилот 238. лбае поручник Јожеф Јенеи погинуће 27. марта 1992. године у авиону Ј-22 ев. бр. 25153. Наиме, у току залазног заокрета на висини од 50 метара нагло је изгубио висину, занемарио висину препрека и левим крилом ударио у врхове храстове шуме. Покушао је да извуче авион из нагиба, али прекасно, и после 450 метара ударио је у земљу са доњаком левог крила. Авион је експлодирао и делови су се растурили на великој површини.

До прекида дејстава 3. јануара 1992. године, пилоти 238. лбае су сумарно на авионима Орао и Јастреб извели 666 борбених авио-полетања, од тога 442 са ватреним дејствима. Око 80% летова изведено је по позиву за потребе подршке јединицама КоВ, а остатак по плану, углавном по објектима дејства у дубини територије под контролом непријатеља.

Убрзо по окончању почетног сукоба на територији Хрватске, појавило се ново жариште – територија БиХ.

БАЊАЛУЧКИ РИСОВИ

Са циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта врши агресију на БиХ, и 26. марта 1992. године врши ратни злочин над цивилима у селу Сијековци. У истом тренутку кад је извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант 5. корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама. Већ 27. марта 1992. године 204. пук са својом 252. лбае је дејствовао по хрватским снагама у рејонима Сијековац и Дервента. Доласком „Рисова“ на аеродром Маховљани, па све до марта 1992. године дужност командира 238. лбае обављао је пуковник Радослав Мориц (у то време имао је чин потпуковника). Крајем марта 1992. године пуковник Мориц је предао дужност командира 238. лбае, и вратио се у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле је неколико месеци пре тога послат да преузме команду над „Рисовима“. Пуковник Мориц погинуће на неборбеном лету априла исте године. Наиме, он је приликом прелета са Батајнице за Бања Луку у Јастребу оборен од стране непријатеља у рејону Сијековца. Дуго није била разјашњена судбина овог пилота, све док у једној од масовних гробница на овом подручју нису пронађени његови посмртни остаци.

Авиони 98. абр пролећа 1992. године пружали су подршку у борбама против хрватских снага у Посавини и муслиманских снага у источној Босни. Због одлуке Београда да се извуку делови ЈНА из БиХ, авиони Орао и Јастреб су до 15. маја извели само 80 борбених летова – 32 ватрена дејства и 48 летова на заштити снага на комуникацијама.

Сви потенцијали ЈНА требало је да се нађу источно од Дрине, у границама тек створене СРЈ. Преостале јединице РВ и ПВО на простору Бањалучке крајине потчињени су привременој команди 5. оперативне групе (ОГ), остатку некадашњег 5. корпуса РВ и ПВО (5. ВаК), са командним местом у Бихаћу. Дејствовало се ретко, али у пуном ходу припремано је пресељење јединица на исток у року до 19. маја 1992. године, у складу са политичком одлуком да се до тада сви са држављанством Србије или Црне Горе повуку у СРЈ. У последњим данима постојања остатака бивше ЈНА из Команде РВ и ПВО стриктно су забранили борбене летове авиона 238. лбае – од 14. маја 1992. године били су дозвољени само летови за потребе летачке обуке. Борбене летове је могла да одобри само Команда 5. ОГ. Два дана касније Команда РВ и ПВО на себе је преузела командовање 238. лбае, али само привремено до повлачења федералне ЈНА у границе СРЈ.

Амблем ратне 238. лбае „Рисови са Врбаса“, који су наследели пилоти 27. и 28. лбае ВРС (извор ВРС)

Наређење о повлачењу 238. лбае није извршено. По добијању наређења да се повуку на територију СРЈ већина припадника ескадриле родом из Републике Српске се демобилисала из ЈНА и прикључила ВРС. За то време на ваздухопловима су мењане ознаке, префарбавани су симболи бивше ЈНА и стављане ознаке нове војске – србска тробојка. У датим околностима 238. лбае постаје препознатљива по ратном називу – Рисови са Врбаса.

Јединице бивше ЈНА су се 19. маја 1992. године повукле из БиХ на територију новостворене заједнице – Савезне Републике Југославије.

В и ПВО ВРС

Настанак Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске (В и ПВО ВРС), датира још из периода првих оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ (краткотрајни оружани сукоб у Словенији јуна 1991. године). Наиме, пошто је аеродром Маховљани код Бања Луке поседнут од снага РВ и ПВО ЈНА, прва јединица која је измештена са простора Словеније била је 474. ваздухопловна база из Церкља. Самим тим она постаје база Б типа на аеродрому Маховљани. У међувремену до 12. августа 1991. године, пребазирана је 82. авијацијска бригада са 237. и 238. лбае. Од 30. августа 1991. године, ступила је на снагу наредба о пребазирању базе и расформирању 82. авијацијске бригаде (нар. ССНО. 2384-1, 30. август 1991.).

На аеродрому Маховљани, преостала је ојачана 238. лбае наоружана са авионима Ј-21 Јастреб и Ј-22 Орао. Хангаре са аеродрома Церкље демонтирали су и поново монтирали радници Ваздухопловног завода Космос (ВЗ Космос).


Први предлог ронделе В и ПВО ВРС био је у основи србска тробојка по редоследу боја споља према унутра. Ова рондела налазила се на авионима ВРС (извор ВРС)

У новонасталим политичким околностима било је јасно да ће србски народ западно од Дрине морати сам да се побрине за своју одбрану. Новостворена Савезна Република Југославија (СРЈ) проглашена је 27. априла 1992. године. У Београду је донесена одлука, да се са подручја СР БиХ до 19. маја 1992. године, све јединице ЈНА повуку на територију СРЈ. Првобитним планом, предвиђена је била дислокација свих јединица ЈНА са територије БиХ. Међутим, у србској политичкој елити било је и људи који су били свесни реалности. Потпуна евакуација није била могућа: ни технички, ни физички, али ни морално. Уз то, од 12. маја 1992. године стварањем Војске Републике Српске (ВРС) створена је критична маса људи која није дозвољавала потпуну евакуацију јединица РВ и ПВО на србској етничкој територији. У Београду су схватили проблем, и одлучено је да јединице са аеродрома Маховљани преузме новонастала ВРС.

Након што је донесена одлука да Република Србска и Република Србска Крајина, нису више у саставу савезне државе, србским западним земљама дозвољено је да саме организују своју одбрану.


Пилот ВРС поред авиона Г-4 Супер Галеб на аеродрому Александровац (Маховљани) 1992. године (фото Драго Вејновић)

Врши се ужурбано реструктуирање снага у смислу командовања, опреме, логистике и састава људства. Новонасталој ВРС на аеродрому Маховљани остаје девет авиона Јастреб, 13 авиона Орао, 27 хеликоптера Газела, као и 14 хеликоптера Ми-8Т, ракетни системи Куб, Двина и Волхов и више радара. Од јединица бившег РВ и ПВО ЈНА, новонастала ВРС преузима ојачану 238. лбае, 111. хеликоптерски пук (у чијем саставу су се налазиле ојачана 711. противоклопна хеликоптерска ескадрила, као и 780. транспортна хеликоптерска ескадрила), као и целу 474. ваздухопловну базу, 155. ракетни пук и 51. батаљон ВОЈИН. Остају и два врло важна ваздухопловна завода – Космос у Бања Луци и Орао у Рајловцу. Ове снаге формираће В и ПВО ВРС, које ће после почетне консолидације крајем маја 1992. године наставити рат.

Занимљив је и податак да једини Г-4 Супер Галеб који је остао на аеродрому Маховљани, уопште није требао да остане ту. Авион је закачио далековод у прелету из Батајнице за Маховљане. Оштећени авион остаје на Маховљанима. Авион је касније оспособљен променом задњег дела трупа, укључен у састав ескадриле и имао је низ борбених дејства. У току борбених дејстава бива погођен у реп и још једном му се мења задњи део трупа. Авион који је променио три репа у својој историји и данас је једини примерак Г-4 на територији Републике Српске.

Осим тога овај Г-4 Хрватска војска води као обореног у својим листама ПВО победа. Самим тим овај авион је класични доказ ратне пропаганде.


Пилоти В и ПВО ВРС пролазе поред јуришног авиона Ј-22 Орао из састава 238. лбае (фото Драго Вејновић)

В и ПВО ВРС званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима у касарни „Крајишких бригада“, где је смештена команда В и ПВО. Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против снага непријатеља у Посавини.

За првог команданта В и ПВО постављен је пилот генерал Живомир Нинковић, а за његовог начелника штаба пуковник Божо Новак (касније генерал). За команданта 92. мешовите авијацијске бригаде (92. мабр) постављен је пилот потпуковник Слободан Кустурић (у ЈНА је био пилот ловац и летео је на МиГ-21Бис) . До тад је већ била устројена комплетна формација В и ПВО ВРС. Међутим, формација није могла одмах да ступи на снагу, јер је претходила најважнија операција за спас србског народа – операција Коридор.