Врела крв Александра Сергејевича Пушкина

Блиски пријатељи Александра Сергејевича Пушкина истицали су да ће он неизоставно погинути у двобоју. Није ни чудо, до оног последњег са Дантесом, имао их је 29, што одржаних, што неодржаних.

Руска царска полиција имала је спискове људи који нису баш били склони придржавању јавног реда и мира. Пијанци, кавгаџије, коцкари, скандал-мајстори, женскароши... Ако би се десио какав инцидент у престоници, нико се није замарао обиласком могућих криваца, или каквим сличним испитивањима. Једноставно, погледало би се у списак, укрстили подаци и кривац је позиван на разговор. Ретко кад би се десило да полиција погреши. Истакнуто место на овом списку имао је и Александар Сергејевич Пушкин (1799–1837). А чиме га је заслужио?

Генијални песник имао је обичај да се изазовно понаша. Нервирала га је извештаченост, трудио се свим силама да разбије жабокречину високог друштва и устаљених норми.  Врела крв, нешто алкохола, понека жена, и белај је већ на помолу. Тако је доспео и на врх оне листе, и то у одељак људи склоних двобојима, а високо место заузимао је и међу коцкарима. Иначе, зна се да је песник био и одличан стрелац. Са двадесет корака погађао је метком у метак. Иако је, од силног искуства, добро познавао правила двобоја, никада није пролио крв противника. Биће да се водио оном Моцартовом, да су геније и злодело неспојиви.

Рани радови

Темперамент је почео да долази до изражаја већ у седамнаестој години. Тада је први пут изазвао некога на двобој. Ни мање, ни више него рођеног ујака, Павла Ханибала, унука оног Арапина Петра Великог. Пушкин је био у гостима код тог ујака у селу Вознесењско у Опочецком срезу. Сестрићу у част, Ханибал је приредио бал. Пушкин је већ раније стигао да се безнадежно заљуби у баронесу Лукашову. На балу, ујак се није одвајао од Лукашове, а то је било довољно да млади песник изазове дрзника на двобој. На једвите јаде, родбина и пријатељи некако су смирили плаховитог јуношу. У знак помирења, ујак је импровизовао стихове на лицу места:

Мада Саша усред бала

Изазва ти Ханибала

Неће, Боже, Ханибал,

Покварити свађом бал.

Следеће године, Пушкин се здружио са хусаром Каверином. Овај је имао обичај да пише шаљиве стихове, а у једном од тих песмуљака, „Молитви лејб-хусарских официра”, поткачио је и Пушкина. Уследио је изазов, а измирио их је командант гардијског корпуса Васиљчиков.

Септембра 1819. године по Петрограду су почеле да се шире гласине да су Пушкина ишибали у такозваној „тајној канцеларији”, односно седишту обавештајне службе, у складу са оним списковима. Кондатриј Риљејев био је довољно глуп да такве сплетке шири по племићким салонима, па их је и Пушкин чуо. Како му један противник и није био неки изазов, уследио је позив и грофу Фјодору Толстоју, који се усудио да се смеје таквој подметачини. Некако су избегли да се сретну на црти, а уместо метака су разменили епиграме.

Кључ, па пиштољ

Уследило је месец дана мира, а онда је у новембру 1819. године дошло до сукоба с Вилхелмом Кјухељбекером. Дотични је волео да одлази код Пушкиновог блиског друга Василија Жуковског, а једина невоља била је што Жуковски није био превише почаствован тим посетама. Једном је Жуковски пропустио да дође на вечеру код Пушкина, а изговорио се да је баш тог дана покварио стомак. Да досоли, додао је и да му је пре свратио Кјухељбекер, а слуга Жуковског их је грешком закључао и отишао негде. Пушкин је причу једва дочекао, и када је следећи пут срео Кјухељбекера на неком балу, прочитао му је своје нове стихове:

По преситој вечери ме

Јаков грешком забравио

Па сам вам се, браћо мила

Мучно кјухељбекерио.

Смртно увређени Вилхелм сматрао је да увреда спрдања са часним презименом може да се опере само крвљу, песниковом, ако је икако могуће. Нашли су се, са све секундантима, а први је пуцао изазивач. Нанишанио је у песничко чело, али је онда усмерио пиштољ улево. Метак је прозвиждао, а Пушкин се гласно насмејао, завитлао пиштољ у ваздух и похитао ка Кјухељбекеру с речима да он у њега пуцати неће.

Две недеље након двобоја, Пушкинов слуга Никита Козлов дошао је код газде премлаћен готово намртво. Пребио га је Модест Корф, службеник у Министарству правде, а све зато што је Козлов пијан досађивао његовом камердинеру. Пушкин је изазвао Корфа на двобој, али овај није прихватио изазов због „такве тричарије”.

Неколико дана касније, уследио је нови инцидент. У Петроградском театру мајор Денисевич нашао се увређен песниковим понашањем. Наиме, Пушкин је галамио за време представе, а мајор је бесно прокоментарисао да младићу не приличи да у позоришту виче, да својим суседима смета да прате комад. Већ следећег дана, кад је схватио шта је урадио, извинио се.

Пунч, трешње и кућни притвор

На јесен следеће године, у једној кишињевској крчми задесило се сјајно друштванце. Пушкин, браћа Михаил и Фјодор Орлов, Алексеј Алексејев и Иван Липранди, учесник Отаџбинског рата, играли су билијар и пили пунч. Мало су препили, па је песник почео да брка кугле и ничим изазван омета игру. Бесан, Фјодор Орлов назвао је песника школарцем, а Алексејев је на то додао да школарце подучавају. Наравно, Пушкину није падало на памет да пређе преко тога, без обзира што су и Орлов и Алексејев били пуковници. Изазвао их је, а када се сутрадан мамуран пробудио, онако отежале главе јурио их је да се измире, кривећи своју врелу крв и пунч.

У јуну 1821. године мало је недостајало да страда бивши француски обавештајни официр Дегиљи. Пушкин га је изазвао на двобој сабљама, али је Француз одбио. Разлози су остали непознати.

Нешто после дочека нове 1822. године у кишињевском казину, Семјон Старов тражио је од музике да свира кадрил. Незгода је што је у исто време Пушкин заказао мазурку. Знајући да је песник широке руке, зачула се мазурка. Старов није отрпео, изазвао је Пушкина. На двобоју, противници су пуцали по два пута, али нико није био повређен, незнано како.

Недељу дана касније, Пушкин се задесио на ручку код генерала Инзова. Присутни државни саветник Иван Ланов је тврдио током обеда како вино лечи све болести. Песник се подсмевао припитом саветнику, на шта га је овај назвао жутокљунцем. Као одговор, од Пушкина је добио титулу винокљунца, а узгред и позив на двобој. За сваки случај, генерал Инзов је Александра Сергејевича ставио у кућни притвор, са све стражарима испред, па до двобоја није ни дошло.

Фебруара исте године, на вечери код молдавског велможе Тодоракија Балша, Пушкин се на мртво име посвађао с његовом женом Маријом, с којом је раније нешто петљао. Изазвао је Балша на двобој. Када је та вест некако стигла до генерала Инзова, Пушкин је опет завршио у кућном притвору.

Тог истог фебруара Пушкин је био на двобоју, овог пута као секундант. Док је са колегом секундантом Скартлом Принкулом одређивао услове двобоја, жацнуо га је начин његовог изражавања. Овај бесарабијски велепоседник примио је од Пушкина позив на двобој, али су некако успели да их смире и измире. Комично је што су на крају мегданџије мириле секунданте.

Опет за Инзовљевим столом, а током марта, дошло је до препирке са Северином Потоцким, око кметства. До двобоја није дошло, с обзиром да је Потоцки попустио. Исти сто, али у јуну, пензионисани официр Рутковски прича о комадима града тешким килограм и по. Пушкин га на то отворено назива лажовом, и логично је да уследи позив на двобој. Исто као што је логично и да га Инзов опет стрпа у притвор.

Касније током године кишињевки богаташ Ингзељи постао је љубоморан на Пушкина због младе Циганке Људмиле Шекоре. Поновио се више пута виђени сценарио: позив на двобој, Инзовљеви стражари прате Пушкина у притвор, а Ингзељију се дозвољава да отпутује у иностранство. Додуше, више „препоручује” него дозвољава, за сваки случај.

Године 1823. није било генерала Инзова, када је Пушкин током картања ухватио у варању заставника генералштаба Александра Зубова. На црти се појавио с пуном капом трешања, које је упорно јео док је Зубов нишанио. Пљуцкао је коштице, што је противника избезумило. Како је заставник промашио, песник се свог пуцња одрекао.

За Зубовим, уследио је молдавски писац Иван Русо, према коме никада није скривао несклоност. Двобој није одржан.

Власт и жене

После скоро трогодишњег затишја, у јуну 1826. године, изазван је Николај Тургењев, један од челника „Савеза благостања”. Овај се раније острвио на песника због неких епиграма против владе. Пушкин је тражио писмено извињење, а по добијању истог, двобој је отказан.

Следећег пролећа Пушкин се нашао као гост у кући кнеза Урусова. Очијукао је са његовом кћерком, па га је у њу заљубљени артиљеријски официр Владимир Соломински позвао да се расправе као мушкарци. Секунданти су некако изгладили ствар.

У августу 1828. године, до министра просвете са закашњењем је стигао епиграм који је Пушкин на његову адресу написао четири године раније. Опет саслушање, па позив на двобој, који је спречио песник Фјодор Глинка.

Истог лета, свечана вечера, Пушкин припит. Хтео је да приђе некој жени, али је секретар амбасаде Француске у Петрограду Лагрење, видевши Пушкина како се приближава, рекао тој жени да га отправи како зна и уме. Пушкин је то начуо, захтевао објашњење, а Лагрење се, знајући да је песник слаб на двобоје, повукао. Рекао је да није ништа слично изјавио, и да Пушкина дубоко поштује.

Песник не мирује ни следеће године. Саставља епиграм на адресу чиновника Министарства иностраних послова Хвостова:

   ... у салону су свиње, бубашвабе и камерјункер гроф Хвостов.

Овај, наравно, изгуби живце, одмах га одмах изазива на двобој, али су се некако намирили, без крви.

Биће да се Пушкин намерачио на службенике дотичног министарства, пошто је почетком 1836. године дошао у сукоб са чиновником Семјоном Хљустином. Овај је у неком друштву изрекао не баш најласкавије речи на рачун песника, и те речи су се преносиле од уста до уста по Петрограду. Док је прича дошла до Пушкина, свако је помало досолио, па је од комарца настао магарац. То можда и није било неопходно, пошто ниједан комарац није био довољно ситан и неважан да Пушкин не одговори. И овај пут је изазвао дрзника, па је уследило објашњавање путем писама. С друге стране, укључили су се другови, и двобој је било могуће избећи.

Следећи представник власти на удару Пушкиновог исмевања био је министар просвете Уваров. После објављивања жестоке сатире у новембру 1836. године, тај епиграм је оштро осудио кнез Николај Рјепин. То је дошло до Пушкина, који тешко да би пропустио да тражи задовољење. Наравно да му то није пало на памет ни овај пут, па је уследила интензивна преписка с кнезом Рјепином. После писама у којима кнез из све снаге уверава песника у своје најбоље намере, ствар је легла и до већ заказаног двобоја није дошло.

У то доба Пушкин је био прилично активан. Ако се икада и смиривао. Дошао је у сукоб и са песником Владимиром Сологлубом, који се удварао Пушкиновој жени Наталији. У не баш трезном стању изделио јој је недоличне комплименте, а Пушкин као да је то једва дочекао. Позив на двобој није изостао. Кад се истрезнио, Сологлуб се искрено извињавао, и написмено, па је убрзо све заборављено.

Последњи двобој

У новембру 1836. године почиње прича о последњем Пушкиновом сучељавању с противницима. До руку му је дошао анонимни пасквил, у коме му писац додељује чин великог магистра рогоња. У позадини је била чињеница да се његовој жени већ годину дана удварао француски официр Жорж Дантес. Он је био породични пријатељ, радо виђен гост у кући Пушкинових. То великог магистра рогоња није спречило да пошаље Французу позив на двобој. Овај, праћен својим поочимом Гекерном, холандским послаником у Петрограду, тврди како није заљубљен у Наталију Пушкин, него у њену сестру. Обојица су се уплашила да би могући двобој угрозио његов боравак у Русији, а ни даља каријера вероватно му не би била светла. Некако су убедили Пушкина да је посреди грешка, па се овај писмено одриче двобоја. Да би и делима потврдио речи, Дантес проси Јекатарину Гончарову, а за неколико месеци се и венчавају.

Тазе младожења никако да се смири, и опет почиње да се удвара Пушкиновој жени. Пушкин реагује тако што 25. јануара 1837. године шаље барону Гекерну једно увредљиво писмо, а посланик сада доноси одлуку. Његов посинак Дантес мора изазвати Пушкина на двобој. Песник радо прихвата изазов. У четири сата поподне, 27. јануара 1837. године, на Црној реци песник излази на свој последњи двобој. Ту бива смртно рањен, и брзо умире, 29. јануара (10. фебруара по новом календару).

Немања Баћковић,