Вук између српске народне културе и Европе

Караџићева филолошка делатност била је oд самог почетка усредсређена на питања србског националног потврђивања. И сами називи Караџићевих дела, Србски рјечник (1818), Србска граматика (1818), Народне српске приповијетке (1821), Народне српске пјесме (1823), Народне српске пословице (1836) итд., о томе речито говоре.

Такав приступ је од Караџића тражио јасан раскид са црквеном традицијом у световној писмености и књижевности, те с њом скопчаним рускословенским (и руским) језичким утицајима, који су додатно уносили шаренило и на језичком и на правописном плану. (Бројни примери као књаз, совјет, верховни вожд и др. присутни су и у србским устаничким документима.) На том захукталом националном курсу Караџић је у почетку имао већу подршку европских (Ј. Грим, Ј. В. Гете, Л. Ранке, Ј. Копитар, Џ. Бауринг и др.) него домаћих интелектуалаца, што значи да његов србски национални програм није био непосредно супротстављен политичким интересима водећих европских држава. Тако је, иако делом подстакнута и савременим комуникативним и културолошким потребама, подршка Караџићу имала и политичку позадину, јер се водило рачуна о томе да балкански Словени не буду препуштени „прљавим рукама Руса“, како се у једном писму изразио Караџићев учитељ и ментор Јернеј Копитар (1780?1844). (Можда и у томе светлу треба посматрати многе похвале које у то време европски учењаци износе о Србима и србском језику.)

Пуна национална афирмација Срба није, дакле, могла бити спроведена без чврстог ослањања на народну културу и народни језик, тачније, без увођења народног језика у свеопшту писменост и књижевност. Отуда, Караџић започиње своју реформу с уверењем да је србски народни језик (управо је„зик свињара и говедара“, како је понегде погрдно називан) сасвим способан да преузме функцију модерног србског књижевног језика.

Већ до 1818. концепција Караџићеве реформе ће добити своје главне обрисе, о чему сведоче: Мала простонародньа славено‑сербска пєснарица (Беч, 1814), Писменица сербскога іезика (Беч, 1814) и, посебно, Србски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма (са Србском граматиком у уводном делу, Беч, 1818). У следећим деценијама ова реформа ће се употпуњавати у многим детаљима, иако уз сталне отпоре у делу српске јавности.

(Караџићева азбука ће у Србији бити у потпуности прихваћена тек 1868, после пола века од објављивања његових првих дела.) Видимо да се већ међу првим Караџићевим делима, заједно са скромним граматикама србског језика, јавља мала збирка србских народних песама, што је био почетак његовог организованог рада на сакупљању и објављивању србског фолклора.

Између осталог, Караџић је овим показао да је управо србски фолклор са својим бројним историјским темама и мотивима најбољи представник српске националне посебности и чувар историјског памћења у србском народу.

У романтичарској Европи тога времена био је појачан интерес за фолклор као израз посебности једног народа („огледало народног духа“), а србска народна поезија је на том плану имала шта да понуди. Већ су први европски контакти са србском народном поезијом донели повољне стручне коментаре у којима се ове песме пореде с Хомеровим. Караџићеве збирке народних песама масовно се преводе и постају познате Немцима, Французима, Русима, Пољацима, Мађарима, Чесима, Словенцима, Италијанима, Швеђанима, укључујући и крајњи европски запад. Тако се у Лондону 1827. појавила збирка србских народних песама, Servian popular poetry, Џ. Бауринга (1792?1872). У опширном уводу аутор даје кратку историју србског народа, преглед књижевног рада међу Србима, те основна културолошка обележја србских народних песама.

Караџићева фолклористичка издања, првенствено објављене епске песме, нису само подизала националну свест србског народа у време када му је то било преко потребно, већ су утицала и на то да се на устанке Срба против оријенталног угњетача гледа са симпатијама у јавном мнењу европских држава.

Запажено је да је Караџић у томе свету „више раширио име србско него све победе Карађорђеве и сви успеси Милошеви у стварању нове државе“ (Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд 1924, 726).

Наравно, званична политика дела европских држава знала је и за другачије приступе у вези с тадашњим устанцима Срба и слабљењем турске владавине на Балкану. Такав је управо био случај с британском политиком, која је на ова дешавања и решавање србског националног питања и тада гледала с подозрењем.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Др Првослав Радић,
Политика