BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Опсег србскога књижевног језика данас

Опсег србскога књижевног језика данас
29.09.2015. год.


У на­у­ци вла­да пра­ви­ло – ко­је је при­хва­тљи­во и као оп­шти фи­ло­зоф­ски став – да би­ло ко­ји пред­мет про­у­ча­ва­ња и школ­ске на­ста­ве мо­ра би­ти ја­сно иден­ти­фи­ко­ван, де­фи­ни­сан и оме­ђен од су­сед­них и срод­них пред­ме­та на­у­ке и ди­дак­ти­ке – па је та­ко и са је­зи­ком. Срп­ски је­зик уоп­ште, па и књи­жев­ни срп­ски је­зик, по­сле ве­ли­ких по­ра­за срп­ског оруж­ја и срп­ске на­ци­о­нал­не иде­је у ју­го­сло­вен­ском гра­ђан­ском ра­ту, на­шао се у сен­ци по­ли­тич­ких пре­га­ња­ња и но­ви­нар­ских до­ми­шља­ња, а оста­је го­то­во са­свим из­ван на­уч­ног по­гле­да на оно што се  да­нас тим тер­ми­ном мо­же и мо­ра на­зва­ти. За­то је о то­ме по­треб­но да­нас по­ве­сти на­чел­ну рас­пра­ву. По­јам срп­ског је­зи­ка – као и сва­ки дру­ги – има свој обим и са­др­жај, а срп­ски је­зик се по тим па­ра­ме­три­ма од­ре­ђу­је бар на два ни­воа: на ни­воу те­ри­то­ри­јал­ног про­сти­ра­ња и осо­би­на ње­го­вих ди­ја­ле­ка­та, и на ни­воу књи­жев­ног је­зи­ка као сред­ства кул­тур­не ко­му­ни­ка­ци­је.

Огра­ни­ча­ва­мо се на је­зич­ку гра­ђу срп­ске књи­жев­но­сти и на иден­ти­фи­ка­ци­ју је­зи­ка те књи­жев­но­сти, тј. пи­са­ца ко­ји се из­ја­шња­ва­ју или ко­ји се по кул­тур­ној и/или на­ци­о­нал­ној при­пад­но­сти сма­тра­ју срп­ским пи­сци­ма. Раз­лог за та­кву од­лу­ку ле­жи у чи­ње­ни­ци што је књи­жев­ник да­ле­ко сло­бод­ни­ји у упо­тре­би је­зич­ког иди­о­ма ко­јим ће пи­са­ти сво­је тек­сто­ве не­го др­жав­ни чи­нов­ник, тр­го­вац, при­вред­ник и др. Ови по­то­њи на­бро­ја­ни сло­је­ви ста­нов­ни­штва, на­ро­чи­то чи­нов­нич­ки ста­леж, огра­ни­че­ни су им­пли­цит­ним или екс­пли­цит­ним ре­гу­ла­ма је­зич­ке нор­ме, ко­ја је ре­зул­тат ис­тра­жи­вач­ког по­ступ­ка и на­уч­ним или со­ци­јал­ним ауто­ри­те­том ета­бли­ра­ног је­зич­ког по­на­ша­ња чи­ји је ре­гу­ла­тор др­жав­на ад­ми­ни­стра­ци­ја на под­руч­ју о ко­јем је реч, те шко­ла, штам­па и ме­ди­ји, или пак вла­да­ју­ће ми­шље­ње, увре­же­не на­ви­ке, је­зич­ка мо­да или сл.

На­ци­о­нал­ним иден­ти­те­том књи­жев­них ства­ра­ла­ца и књи­жев­но­сти ко­ју ства­ра­ју и про­у­ча­ва­ју по­ку­ша­ће­мо да од­ре­ди­мо иден­ти­тет је­зи­ка ко­јим су пи­са­ни њи­хо­ви тек­сто­ви. „Као што је у при­ро­ди књи­жев­но­сти да се ства­ра у је­зи­ку – пи­ше по­зна­ти исто­ри­чар књи­жев­но­сти Ј. Де­ре­тић – у ње­не основ­не прет­по­став­ке спа­да и то да се она ства­ра у окви­ри­ма не­ке за­јед­ни­це, да је на­ме­ње­на пр­вен­стве­но чла­но­ви­ма те за­јед­ни­це, да њи­ма при­мар­но при­па­да. Та по­ве­за­ност, ви­ше од са­мог је­зи­ка, чи­ни осно­ву на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та књи­жев­но­сти [...]“. И упра­во про­блем на­ци­о­нал­ног, али и ин­ди­ви­ду­ал­ног иден­ти­те­та ства­ра­о­ца, ње­го­вих схва­та­ња и ства­ра­лач­ке ин­спи­ра­ци­је – је­сте је­дан од нај­зна­чај­ни­јих мо­ме­на­та у пи­та­њи­ма од­ре­ђе­ња је­зи­ка сва­ког пи­сца по­на­о­соб, а за­тим и је­зи­ка кул­тур­ног ам­би­јен­та ко­јем пи­сци по свом опре­де­ље­њу при­па­да­ју.

Књи­жев­ност је је­дан од из­во­ра ре­гу­ла­тив­не мо­ћи и нор­ма­тив­них мо­де­ла­тив­них узу­са и за сам је­зик. Та­ко се на је­зик пре­но­си оно што не­ки про­у­ча­ва­о­ци на­зи­ва­ју „књи­жев­ном на­ци­о­нал­но­шћу”; та­ко се за­пра­во фор­ми­ра и „је­зич­ка на­ци­о­нал­ност”, свест о нор­ми и ње­ној ве­зи са „ду­хом на­ро­да”, са кул­тур­ним по­себ­но­сти­ма ње­го­вим у од­но­су на дру­ге на­ро­де, ов­де пре све­га ми­слим на Хр­ва­те, ко­ји се по сва­ку це­ну же­ле раз­гра­ни­чи­ти од нас, па и ми мо­ра­мо од њих. Ни­је нам на­рав­но на­ме­ра, ни­ти то спа­да у наш на­уч­ни про­грам, да про­па­ги­ра­мо ов­де иде­ју да је хр­ват­ски фи­ло­ло­шки кор­пус срп­ско­је­зич­ки по ка­рак­те­ру (О то­ме би­смо мо­ра­ли оста­ви­ти Хр­ва­те да од­лу­че, а зна­мо ка­ко би од­лу­чи­ли, и ка­ко од­лу­чу­ју); на­ме­ра нам је да опо­ме­не­мо оп­шту јав­ност на опрез. Су­жа­ва­њем име­на „срп­ски” на књи­жев­ну про­дук­ци­ју ис­кљу­чи­во за­сно­ва­ну на срп­ском фи­ло­ло­шком кор­пу­су, ка­ко га је­дан део на­ше на­уч­не јав­но­сти схва­та, до­ла­зи­мо у опа­сност да се не мо­же­мо бра­ни­ти про­тив шо­ви­ни­стич­ке ан­ти­срп­ске ли­ни­је код на­ше раз­бра­ће да на­шу кул­тур­ну сце­ну све­де на бе­о­град­ски круг и на је­зик ко­јим се пи­шу де­ла то­га кру­га. При­ну­ђе­ни смо – а и ду­жност нам је као на­ци­о­нал­них на­уч­них рад­ни­ка – да срп­ским сма­тра­мо и пи­сце ко­ји су би­ли уве­ре­ни да пи­шу за Ср­бе (као Ма­та­вуљ, Вл. Де­сни­ца, Гри­гор Ви­тез и мно­ги дру­ги), па иако њи­хо­ва де­ла са­др­же еле­мен­те ко­ји при­па­да­ју хр­ват­ској је­зич­кој тра­ди­ци­ји и хр­ват­ском је­зич­ком кор­пу­су, ка­ко се он да­нас де­фи­ни­ше.

О ово­ме кор­пу­су, пре­ма то­ме, тре­ба су­ди­ти као о нор­мал­ном срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку ко­ји је функ­ци­о­ни­сао у за­јед­нич­ком кул­тур­ном са­о­бра­ћа­ју го­то­во чи­тав је­дан век. Ва­ља јед­ном за­у­век на­по­ме­ну­ти и то да је екав­ско-ије­кав­ска ва­ри­ја­ци­ја чи­сто уну­тра­шња ствар срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка и да о то­ме не тре­ба во­ди­ти рас­пра­ву би­ло с ким и би­ло у ка­квом кон­тек­сту. Ов­де је прак­тич­но реч о од­но­су срп­ског ије­кав­ског књи­жев­ног и је­зич­ког кор­пу­са – и хр­ват­ског – те се ека­ви­зма ни по ко­јој ли­ни­ји та рас­пра­ва не до­ти­че.

Др Ра­до­је Си­мић



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Динамика бојног поља значајно се променила у корист Русије, рекли су званичници Беле куће

Руске трупе су, након успеха у Очеретину, успеле да развију свој успех још даље. Јуришне групе Оружаних снага Русије из састава 15. моторизоване бригаде и батаљона специјалних с


Америчка помоћ неће бити довољна да заустави руске снаге, изјавио је Дмитриј Кулеба

Заменик министра одбране Тимур Иванов је годинама под сумњом, наводе медији


Председник Ебрахим Раиси упутио је оштро упозорење западном Јерусалиму


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА