BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Абаџија који је променио историју

Абаџија који је променио историју
17.09.2015. год.
Друкчије сведочење о данима повлачења српске војске и народа у најтежој години Великог рата, кад душманин није увек био за петама и с оне стране фронта


Славковица је чудно село. Јер ту, на старом трговачком путу што је повезивао Београд и Дубровник, некад су обитавале српске велможе. О томе сведочи тесно сеоско гробље где почивају Ђурађ Бранковић и неколицина Франкопана.

И сељаци су друкчији. Али, такав је Рајац, где свака кућа крије неку тајну. Слично је и с Даничићима, који су се ко зна када доселили из Старе Херцеговине. Њихов изданак, Велисав, упокојио се 1968, у осамдесет трећој. Доживео је лепу старост. Шест година доцније, крај њега је сахрањена и Милијанка. Изродили су једанаесторо деце, за њима је претекло осморо.

Тек кад су сахранила мајку, деца су завирила у њихову оставштину: документа и фотографије, писма, папири које је начело време... Нашао се ту и мали нотес с искрзаним корицама исписан грубим сељачким рукописом: траг оловке већ избледео, хартија пожутела, тешко да би то прочитао и онај ко је писао. Ником није било до одгонетања Вељовог рукописа, па је све отпловио у заборав.

Тек доцније деца су завирила у очев нотес, пре због сентименталних разлога него из знатижеље, иако је део његовог живота био обавијен велом тајне. Једино што су знали било је да осам година није скидао униформу.

Био је то ратни дневник који је Велисав водио од 20. октобра 1915. до 2. августа 1916, непуних годину дана. Али, зашто је абаџија из Милановца уопште водио дневник? Одговор се крио између корица нотеса: било је то сведочанство о нечем што се догађало упоредо с оном херојском епопејом војске и народа током повлачења, у најтежем времену Великог рата.

Он прво описује повлачење од Сталаћа, преко Алексинца, Прокупља, Куршумлије, Приштине... оснивање санитетске јединице којој је припадао и невреме, глад и смрт који су их пратили. У њему се налази сведочанство и о бешчашћу, неминовном у ратовима и страдањима свуда под капом небеском.

Грубим рукописом и народним језиком Велисав је, без намере да иког оптужи, водио – књиговодство неправди! Јер, иза хероја наступају кукавице, иза несебичних грамзиви, за гладнима облапорни. Први су добијали ордење и заслужено место у уџбеницима историје а они други, можда чак и свесно, препуштени су забораву. Да ли Вељов дневник може да уруши херојску повест? Не, јер кад бележи како престолонаследник Александар корача пешице од Љеша до Драча како би рањенима и болеснима уступио место више на броду, он сведочи о најплеменитијем у људима.

Проговорио је Вељов дневник о ономе о чему се громогласно ћутало.

„У санитетском слагалишту за снабдевање осталих трупа г. Милан Живчић, благајник, није ми дао разлику у новчаној храни коју сам примио до 20. октомбра уместо до 1. децембра. Ја сам му тражио и пуно ресла. Он се изговарао да сам скинут с новчане хране 21. октомбра.

У Приштини примили смо два пута по пола кила проје, а један пут нам је куван и качамак. Наш благајник примијо је од Врховне команде за све нас новчану храну од сконца године 1915. Они нам нису давали новчану већ су нам давали следовање. Леб.

Из Приштине смо пошли 9. новембра. Од хране, добили смо до Пећи једно парче од пола киле проје, два пексимита и парченце овчијег меса. А путовали смо до Пећи и 10, 11, 12. и 13. новем. Успут нисмо ништа примили. У Пећи смо седели три дана. Ту смо добили два тајина и парче говеђег меса. До Пећи је дотерано четрес пари волова које је начелник војне станице бијо реквирирао од околни сељака и 20 коња. Тај начелник лесковачке станице је зет нашег командира др Кепше Милутина, који се придружијо са нама са сином. Од нашег следовања хранио се тај начелник. вој. лес. и г. Градимир Ђуровић, адвокат из Лесковца. У Пећи се остао благајник г. Милан Живчић, те је продао свиг четрес пари волова. Продо, рачун ником није даво.

Резерве хране имало је нешто мало пексимита и сувог меса које је примљено у Лесковцу. То нам наш доктор није издавао. Увек кад је требало да нам изда да не помремо од глади он нам је пронашао неки узрок, те нас кобајаги казни да нам неће да набави никакве хране.

Од тог сувог меса 250 кила и качкаваља 200 кила добили смо само по једно парче сувог меса. Качкаваљ нисмо ми ни видели.

У нашем санит. одреду био је командир неки Милисав Милошевић, ђак из Београда. Кад смо дошли у Приштину он је остао са његовим братом, неким инжињером из Београда. И он задржао за себе и свог брата један џак меса сува и један џак пексимита. За ово је знао наш командир др Кепша, па ипак је нас напо да смо ми болничари то украли и продали. За то нас је кажњавао и тај Милисав и удесио на овакав начин...”

„У селу нисмо могли добити воде од браће Црногораца. Морали смо да употребљавамо спомоћу пушке да отмемо један бунар да би добили мало воде да би могли да скувамо качамак од брашна који смо ми сами набавили путем за наше паре јер наш командир није хтео да нам изда пексимит који смо носили на коњима јер је чувао за себе и своју вамилију које је водијо са собом.

По причању мојих другова при евакуацији Ниша и главног санит. магацина др Милутин је отерао својој кући у Нишу двоја пуна кола најфиниг ствари из санит. магацина и црвеног крса у вредности 6.000 динара. Г. Милан Живчић из Лесковца, благајник на нашем возу, он је оставијо пун један вагон ствари код своје куће у Лесковцу. Те ствари су такође из магацина црв. кр.”

Ово је почетак ратног дневника Велисава Даничића, сурове повести бешчашћа коју су његови потомци и Музеј Рудничко-таковског краја, ипак, печатали као џепну књижицу. Да подсећа и опомиње.

Милош Лазић



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер

НИС добитник признања „Доброчинитељ“ за 15 година доприноса заједници


Реакција Вашингтона на напад у „Крокус сити холу“ показује његову пристрасност јер настоји да прикрије Кијев, тврди Марија Захарова

Према мишљењу младих НИС лидер у пословању на тржишту Србије


За разлику од Запада, Москва никада неће „укинути“ ниједну страну културу


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА