Хлеба и језика

У на­ред­них нај­ма­ње 90 да­на, по­што­ва­ни чи­та­о­ци, „По­ли­ти­ка“ ће по­др­жа­на од Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња Ре­пу­бли­ке Ср­би­је об­ја­вљи­ва­ти тек­сто­ве на­ших и страних по­зна­тих лин­гви­ста и пи­са­ца на те­му „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“. О то­ме ка­да је на­стао срп­ски је­зик, ка­да ћи­ри­ли­ца а ка­да ла­ти­ни­ца, ко­јим пи­смом смо пи­са­ли и ко­јим да­нас пи­ше­мо, ка­кав нам је је­зик био не­ка­да а ка­кав је са­да, из ко­јих је­зи­ка има­мо по­зајм­ље­ни­це и ко­ји свет­ски је­зи­ци има­ју на­ше ре­чи... чи­тај­те из да­на у дан на стра­ни­ца­ма на­шег и ва­шег ли­ста са тра­ди­ци­јом ду­гом 111 го­ди­на.

Шта је на­ма да­нас срп­ски је­зик? Ка­кав је и ка­кви смо ми ко­ји се њи­ме слу­жи­мо? Је ли то је­зик од Ву­ка Ка­ра­џи­ћа до на­ших да­на или је то је­зик од Све­то­га Са­ве, па и ра­ни­је, од ка­да се зна да смо има­ли и свој је­зик и сво­је пи­смо? Исто­ри­ја је­зи­ка је нео­дво­ји­ва од на­шег на­род­ног би­ћа. Ка­кве смо др­жа­ве има­ли, та­кав нам је био и је­зик, а по­че­сто и бо­љи не­го што нам је би­ла др­жа­ва. Се­ти­мо се са­мо осло­бо­ђе­ња ви­ше­ве­ков­ног роп­ства пре два ве­ка и бор­бе за ства­ра­ње мо­дер­не гра­ђан­ске др­жа­ве. Док су Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош ства­ра­ли др­жа­ву, Вук је обра­зо­вао на­род, али и на­род ње­га. Пи­та­ње за све нас да­нас је­сте да ли смо оста­ли на том тра­гу нај­јед­но­став­ни­јег из­ра­за и пи­сма. Ра­зу­мљи­вог и на­уч­ни­ку и па­сти­ру.

Је­зик и на­род су јед­но. Или би тре­ба­ло да бу­ду. Из­раз те­жњи и ми­сли на­ро­да. Док има је­зи­ка, има и на­ро­да. Је­зик по­сто­ји и без др­жа­ве. Ср­би су нај­бо­љи при­мер за то. У За­ко­но­пра­ви­лу Све­то­га Са­ве реч је­зик има дво­ја­ко зна­че­ње: зна­чи и је­зик и на­род. Осно­ви­ца срп­ске ре­дак­ци­је ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка Све­то­га Са­ве ство­ре­на је на осно­ву срп­ског на­род­ног из­го­во­ра, а Ву­ко­ва ре­фор­ма по­чи­ва на на­род­ном је­зи­ку. И на ре­фор­ми­са­ном пи­сму ко­је је Вук пре­у­зео од да­нас ско­ро за­бо­ра­вље­ног Са­ве Мр­ка­ља.

Као што је Све­ти Са­ва ду­хов­ни уте­ме­љи­тељ срп­ске кул­ту­ре и је­зи­ка, та­ко је Вук ду­хов­ни об­но­ви­тељ. Ср­би су има­ли кул­ту­ру и пи­сме­ност и пре Све­то­га Са­ве. О то­ме све­до­че пи­са­ни спо­ме­ни­ци на­ше кул­ту­ре. Ка­сни­је смо из­гу­би­ли др­жа­ву, али ни­смо је­зик. Ка­да је бук­ну­ла ре­во­лу­ци­ја за осло­бо­ђе­ње Ср­би­је по­че­ла је исто­вре­ме­но и ду­хов­на об­но­ва и кул­тур­но уте­ме­ље­ње. Вожд и Ми­лош су пра­ви­ли др­жа­ву, а упо­ре­до са њи­ма До­си­теј је шко­ло­вао пр­ве ђа­ке уво­зе­ћи дух Евро­пе у Ср­би­ју. Ме­ђу тим ђа­ци­ма био је и Вук Ка­ра­џић, ко­ји је ка­сни­јим сво­јим ра­дом и де­лом увео Ср­бе и Ср­би­ју у кул­тур­ну исто­ри­ју Евро­пе. Ни­ка­да Ср­би и њи­хов је­зик ни пре ни по­сле ње­га ни­су би­ли то­ли­ко це­ње­ни и сла­вље­ни. До­си­теј је пр­ви у Ср­би­ју уво­зио европ­ску кул­ту­ру, а Вук је пр­ви срп­ску кул­ту­ру из­во­зио у Евро­пу.

Две­ста го­ди­на по­сле об­ја­вљи­ва­ња Пје­сна­ри­це и Пи­сме­ни­це и они ко­ји оспо­ра­ва­ју Ву­ков до­при­нос на­шој кул­ту­ри пи­шу Ву­ко­вим ре­фор­ми­са­ним пи­смом, ко­је је – са­вр­ше­но за срп­ски је­зик и из­ра­жа­ва­ње ње­го­вог би­ћа. Од 11. ве­ка па све до пр­ве по­ло­ви­не 20. је­ди­но пи­смо у ма­сов­ној кул­тур­ној упо­тре­би Ср­ба би­ло је ћи­ри­ли­ца. Због ра­зно­ра­зних за­бра­на ко­ри­шће­ња ћи­ри­ли­це у Аустро­у­гар­ској (да­на­шњој Вој­во­ди­ни и Вој­ној кра­ји­ни), као и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и Дал­ма­ци­ји, Ср­би су би­ли при­си­ље­ни да ко­ри­сте ла­ти­ни­цу. Уоста­лом, го­то­во све што је вред­но на­пи­са­но на срп­ском је­зи­ку до 1945. го­ди­не – на­пи­са­но је ћи­ри­ли­цом.  По­сле то­га до­шла је епо­ха срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и тра­ја­ла је до 1991. Од та­да опет има­мо срп­ски је­зик. Ћи­ри­ли­ца је је­ди­но пи­смо срп­ско­га је­зи­ка од По­ве­ље Ку­ли­на ба­на и Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља до ства­ра­ња Ју­го­сла­ви­је – и ка­да смо има­ли сво­ју др­жа­ву и ка­да је ни­смо има­ли. Док је би­ло Ју­го­сла­ви­је, ла­ти­ни­ца је би­ла дру­го срп­ско пи­смо, али та­да смо сле­ди­ли иде­ју ју­го­сло­вен­ства и срп­ско-хр­ват­ског је­зич­ког за­јед­ни­штва, на­ро­чи­то зва­нич­на по­ли­ти­ка Бе­о­гра­да у окви­ру ју­го­сло­вен­ске за­јед­ни­це. Сре­ћом или не­сре­ћом, сви су нас на­пу­сти­ли и да­нас смо са­мо Ср­би­ја, па нам ва­ља на­ста­ви­ти та­мо где смо Ју­го­сла­ви­јом би­ли пре­ки­ну­ти.

И по­ред на­ших пи­са­ња по но­ви­на­ма и об­ја­вљи­ва­ња реч­ни­ка и при­руч­ни­ка на­ших лин­гви­ста на те­ме је­зич­ких пра­вил­ност и не­пра­вил­но­сти – оста­ју исти про­бле­ми, а ја­вља­ју се и но­ви. Њих ни­је мо­гу­ће от­кло­ни­ти док се не про­ме­ни од­нос пре­ма је­зи­ку. То зна­чи ви­ше срп­ског је­зи­ка на свим ни­во­и­ма обра­зо­ва­ња, од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та. Ча­со­ва срп­ског је­зи­ка у на­шим шко­ла­ма да­нас је упо­ла ма­ње од ча­со­ва стра­них је­зи­ка, а то је мно­го ма­ње на­ци­о­нал­ног је­зи­ка не­го у ве­ћи­ни европ­ских зе­ма­ља. Про­фе­со­ри срп­ског у шко­ла­ма углав­ном пре­да­ју књи­жев­ност. Ве­ћи­на за­по­сле­них у ме­ди­ји­ма пи­ше и го­во­ри  је­зи­ком ко­ји су сте­кли у сред­њој шко­ли. Мно­ге те­ле­ви­зи­је се утр­ку­ју у пра­вље­њу што при­зем­ни­јег про­гра­ма са му­зич­ким ђу­бре­том и ска­ред­ним са­др­жа­ји­ма, са реч­ни­ком и на­гла­ском за­ви­ча­ја во­ди­те­ља и уче­сни­ка…

Код рас­пи­си­ва­ња јав­них огла­са за за­по­сле­ње оба­ве­зно је зна­ње стра­ног је­зи­ка, углав­ном ен­гле­ског. Зна­ње срп­ског се не тра­жи ни у јед­ном слу­ча­ју – ко­ме ће се за­по­сле­ни и на ком је­зи­ку обра­ћа­ти? Уз оба­ве­зно зна­ње ра­да на ра­чу­на­ру, чак и за за­нат­ска и услу­жна за­ни­ма­ња, срп­ски је не­по­тре­бан, а стра­ни је­зик оба­ве­зан – као да нам је он ма­тер­њи и слу­жбе­ни је­зик др­жа­ве.

Ско­ро ни­ко­га осим је­зи­ча­ра ни­је бри­га за ствар­не је­зич­ке про­бле­ме: на­ка­рад­но гра­ђе­ње но­вих ре­чи – ни срп­ски, ни ен­гле­ски или и срп­ски и ен­гле­ски (ан­гло­срп­ски) – „га­ђа­ње“ па­де­жи­ма, оса­ка­ће­на син­так­са, по­гре­шно пре­но­ше­ње стра­них име­на и на­зи­ва, не­књи­жев­ни из­го­вор, ис­кри­вље­на зна­че­ња, по­гре­шни пре­во­ди, аљ­ка­вост у пра­во­пи­су...

Срп­ски је­зик и ћи­ри­ли­ца вла­сни­штво су читавог срп­ског на­ро­да. „По­ли­ти­ка“ већ 111 го­ди­на из­ла­зи на ћи­ри­ли­ци не­гу­ју­ћи срп­ски је­зич­ки из­раз и за­ла­жу­ћи се за стан­дард­ну је­зич­ку кул­ту­ру. Кроз цео 20. век „По­ли­ти­ка“ је сма­тра­на узо­ром до­брог је­зи­ка у но­ви­нар­ству. „Срп­ски у 100 ча­со­ва“, ру­бри­ка Жи­во­ји­на Ба­те Ву­ка­ди­но­ви­ћа, об­ја­вљи­ва­на не­де­љом на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста кра­јем три­де­се­тих го­ди­на, кроз ка­фан­ске при­че из­ла­же це­ло­куп­ну гра­ма­ти­ку срп­ског је­зи­ка. Мно­ги су се на­ши чи­та­о­ци обра­зо­ва­ли из „По­ли­ти­ки­них“ на­пи­са бу­ду­ћи да је од свог осни­ва­ња да­ва­ла про­сто­ра на­шим нај­бо­љим пи­сци­ма и по­све­ћи­ва­ла па­жњу про­бле­ми­ма срп­ског је­зи­ка. Тим ви­ше да­нас сма­тра­мо оба­ве­зом и дужношћу да упра­во ми по­ве­де­мо ова­кву ак­ци­ју. На то нас по­кре­ћу же­ља за зна­њем и бо­љим жи­во­том и од­го­вор­ност пре­ма свом на­ро­ду и ње­го­вој кул­ту­ри, а наш је­зик и на­ше пи­смо су и те­ко­ви­не и све­ти­ње.  

На­жа­лост, ни­ко од нас по­је­ди­нач­но не мо­же ис­пра­ви­ти кри­ву Дри­ну ако др­жа­ва то не же­ли. Са­мо бо­љим обра­зо­ва­њем и про­све­ћи­ва­њем мо­же­мо по­пра­ви­ти и уна­пре­ди­ти и се­бе и дру­штво.

За­то по­зи­ва­мо сво­је чи­та­о­це на уза­јам­но ува­жа­ва­ње и по­ма­га­ње, са пу­но љу­ба­ви пре­ма на­шем је­зи­ку и пи­сму, по­шту­ју­ћи сво­је ве­ли­ке прет­ке и на­ста­вља­ју­ћи њи­хо­вим пу­тем.

Ја­вљај­те нам се са пи­та­њи­ма и пред­ло­зи­ма, ми ће­мо се тру­ди­ти да их си­сте­ма­ти­зу­је­мо и об­ја­ви­мо.

Сви ми ко­ји­ма је ста­ло до срп­ског је­зи­ка и кул­ту­ре је­смо ње­го­ви ба­шти­ни­ци и ко­ри­сни­ци, за­то га мо­ра­мо очу­ва­ти и у што бо­љем ста­њу пре­да­ти свом по­том­ству.

Ка­кав нам је је­зик да­нас? На то пи­та­ње ће у на­ред­на три ме­се­ца „По­ли­ти­ка“ по­ку­ша­ти да од­го­во­ри да­ју­ћи про­стор на­шим углед­ним је­зи­ко­слов­ци­ма и пи­сци­ма. Сва­ко­га да­на на на­шим стра­ни­ца­ма  би­ће об­ја­вљи­ва­ни на­пи­си са те­ма­ма из срп­ског је­зи­ка и о срп­ском је­зи­ку. С ци­љем да га са­чу­ва­мо и по­пра­ви­мо та­мо где смо га по­ква­ри­ли.

За­хвал­ни смо Ми­ни­стар­ству кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња Ре­пу­бли­ке Ср­би­је јер је пре­по­зна­ло зна­чај на­шег по­ну­ђе­ног про­јек­та „Са­чу­вај­мо свој је­зик – го­во­ри­мо и пи­ши­мо срп­ски“ за срп­ску кул­ту­ру. Та­ко­ђе, уз за­хвал­ност свим ауто­ри­ма ко­ји су се ода­зва­ли да пи­шу, по­себ­но за­хва­љу­је­мо Ин­сти­ту­ту за срп­ски је­зик СА­НУ, Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, Ма­ти­ци срп­ској и ака­де­ми­ци­ма СА­НУ као и на­шим илу­стра­то­ри­ма ко­ји су цр­та­ли на за­да­те те­ме да би­смо тек­сто­ве што бо­ље опре­ми­ли: Дар­ку Но­ва­ко­ви­ћу, Но­ви­ци Ко­ци­ћу, Дра­га­ну Сто­ја­но­ви­ћу и Јо­ва­ну Про­ко­пље­ви­ћу.

Гра­ди­мир Ани­чић