Републици Србској није чак дозвољен ни приступ сопственом ратном архиву

Војна документација Републике Српске од априла 1992. године до краја 1995. године смештена је у депоу у згради касарне Козара у Бањалуци. Иако се налази на територији Републике Српске архивска грађа која сведочи о њеном настанку за сада не припада Републици Србској.

Право располагања овом документацијом има искључиво Министарство одбране државне заједнице БиХ и тако ће бити све док не буде потписан Споразум о коначном располагању свим правима и обавезама над архивом, списима и дугим документима. Архив је доступан истражиоцима Хашког трибунала, Тужилаштва и Суда државне заједнице БиХ, док тимови одбране србских оптуженика пред тим истим институцијама на документацију чекају и по неколико месеци.

Касарна Козара - адреса на којој се чува документација о стварању Републике Српске. И то не било каква документација-незванично, реч је о ратном архиву са три милиона докумената на око пет милиона страница.

Председник Председништва БОРС-а Душко Милетић каже да је "један дио архива отуђен, а један уништен у ратним дешавањима".

"Ако и ово изгубимо, може да се искриви историја. Она се већ криви, а а шта ако немамо ни тај дио који докуементује или демантује наводе који нису тачни?", каже Милевић.

Владе Републике Српске и Федерације БиХ и Савет министара државне заједнице БиХ потписали су 2008. године Споразум о коначном располагању правима и обавезама на покретној имовини која ће и даље служити за потребе одбране, али он није обухватио и архивску грађу. То би требало да буде дефинисано посебним споразумом.

"Архивска грађа и документација из периода настанка 1992-1995, стваралаца пријашњих ентитетских војски није припремљена за јавно коришћење и публиковање и као таква доступна је, као доказни материјал, за поступке који се воде у Хашком трибуналу, Тужилаштву и Суду БиХ и за потребе ентитетских министарстава у чијој надлежности је решавање статусних питања борачке популације по основу припадности", саопштено је из Министарства одбране државне заједнице БиХ.

Слично образложење из Министарства одбране добили смо и на наш захтев да камера Телевизије Републике Српске уђе у депо у којем се налази ратни архив Српске. Након пет дана обавестили су нас да нам не могу дати одобрење за снимање ове војне локације.

У мало бољој позицији су адвокати који пред правосудним инситуцијама, који имају неограничен приступ документима, бране српске оптуженике. За сваки документ одобрење морају да затраже од Министарства одбране. Њихова искуства сведоче да то није нимало брз или лак посао.

"Сваки документ који смо тражили, свака радња коју смо тражили а која би ишла у нашу корист, то је ишло врло, врло тешко", каже Горан Петронијевић, члан тима одбране Радована Караџића.

За текст документа који би требало да коначно разреши енигму ко ће располагати овом грађом, задужена је комисија формирана у марту ове године. Док се чека његова израда, тимовима одбране, али и правосудним институцијама на располагању су три милиона страница архива којом располаже Републички центар за истраживање рата и ратних злочина.

Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина, објашњава да по "захтеву тима одбране, полицијске агенције или Тужилаштва, документација буде спремна за дан-два и буде предата онима којима је потребна."