Избеглице на даљински

Блиски и Средњи исток доживели су и преживљавају сурове ратове, али разарања никада до сада нису била пропраћена оваквим егзодусом становништва епских размера, што отвара врата спекулацијама да ли је масовни покрет избеглица спонтан или негде организован.

Подаци убедљиво потврђују незабележен притисак бесконачних колона Сиријаца, Ирачана и Авганистанаца које према ЕУ напредују копном Балкана. Томе треба додати оне који из Африке покушавају да преплове Медитеран. Агенција ЕУ за границе саопштава да је у јуну записан рекордни број од 107.500 избеглица на границама Уније. За првих седам месеци чак 340.000 – у поређењу са 123.000 у истом периоду 2014.

Зашто је избеглица троструко више него прошле године када се и тада по Авганистану пуцало, када је калифат Исламске државе држао велике делове територије Ирака и Сирије? Ако је 2014. по унутрашњости Сирије принудно било расељено близу седам милиона људи, док је четири милиона побегло у Турску, Либан и Јордан – одакле само мањина креће као Европи – зашто није било покрета као данас?

Једно објашњење масовности могао би да буде тзв. хало ефекат. Када се на пут одлуче моји рођаци, пријатељи, крећем и ја. Бринемо једни о другима, смањујемо ризике. Звучи логично, али и даље не даје одговор на питање: зашто сада? Зашто се овог лета из месеца у месец обарају рекорди?

Питање је још сложеније када се зна да је међу избеглицама знатан број оних који кажу да им није намера да се стално настане у Европи. Оних који, за разлику од истинских очајника, имају средства. Оних који по Београду одседају по хотелима, обилазе ресторане, узимају новац с банкомата.

Понавља се исто питање: ако их је страх натерао да крену, зашто безбедност себи и својим породицама нису пожелели да остваре раније? У Авганистану се ратује од 2001, у Ираку од 2003, у Сирији од 2011.

Не бих да грешим душу и да за било шта осумњичим избеглице, било да су убоге или имућније. Нисам пасионирани следбеник теорија завера, али имам основ сумње да се избегличком калваријом управља – на даљински. Као што се у Приштини управљало масовним походом косовских Албанаца азиланата који је прекинут исто тако нагло како је и почео.

Могло би да буде више власника даљинског који поступају индивидуално или у сагласности. Рецимо Американци.

Масовно упутити избеглице значи разоткрити колико је Европа рањива. Скренути пажњу од Фергусона као симбола новог америчког расизма и прикрити одговорност коју Америка има као главни актер Блиског и Средњег истока, Африке.

Вашингтон за изазивање континенталне избегличке кризе лако може да оптужи талибане и Исламску државу. Али, зар се тиме не прикривају прави узроци настанка муџахедина некадашњег љубимца ЦИА – Осаме бин Ладена или стварања исламског калифата који је директна последица хаоса с којим је Ирак суочен од времена америчке инвазије? Зар режим сиријског председника Башара ел Асада није на мети САД још од првих дана Арапског пролећа?

Избеглице су у највећој мери секундарна последица америчке политике, али, рањиве какве јесу, могу да послуже као пиони у геостратешкој игри коју Вашингтон некада води отвореније, чешће у потаји: слабљење Европске уније (Балкан је ту колатерална штета).

Европљани су у последње време већ једном поклекли пред Американцима. Немци су невољно жртвовали сопствене економске, финансијске и инвестиционе интересе када су се приклонили захтевима Вашингтона за оштрим санкцијама Русији због украјинске кризе. Није потребно нашироко објашњавати да је спречавање зближавања Берлина и Москве трн у оку Американаца.

Сада су ту избеглице за које ЕУ нема одговор, док је популистичке и антиимиграционе партије гурају удесно. Нема сумње да је континент у недостатку солидне, ефективе и дугорочне политике суочен с кризом савести.

Унија је с једне стране на распећу хуманости и солидарности, с друге себично штити себе уверена да ће избеглице – ако у том броју буду примљене – угрозити социјални стандард, цивилизацијске вредности хришћанства, функционисање неолибералног капитализма.

Зар подизање барикада, сузавац и шок бомбе неће разгневити долазеће муслимане пред којима се затварају врата хришћанске Европе? Није ли то прилика да Америка преусмери своје деценијске проблеме с исламским светом и потури Европу која таквих тензија већ има довољно?

Избеглички цунами можда ће и попустити, али бекство ка европским обалама или копну ће се наставити све док се стабилност не поврати у конфликтне зоне ових региона. Што је много више америчка него европска одговорност, мада не бих да аболирам ЕУ за уништавање Либије.

Американци би притиском на Европу могли да помогну и Турској. Била би то захвалност што се Анкара после дуже од годину дана устезања прикључила међународној коалицији против Исламске државе и Вашингтону коначно услишила молбу да користи турску ваздухопловну базу Инџирлик.

Прихватајући 1,9 милиона избеглица из Сирије и 225.000 из Ирака, Турска је попунила све капацитете, а од ЕУ је узалуд тражила прерасподелу одговорности и трошкова. Од избијања рата у Сирији, Анкара је на избеглице потрошила шест милијарди долара – у поређењу са 418 милиона које је примила као помоћ. Избеглице које сада из Турске одлазе за Грчку показују да се ствари мењају. Можда и уз помоћ даљинског.

Постоје у читавој овој ствари и друге дилеме. Зар политика коју ЕУ води према имигрантима не охрабрује расизам и ксенофобију? Какав ће се однос градити према „бубашвабама”, како је мигранте једном назвао британски таблоид „Сан”?

Како ћемо реаговати када они који добију азил у Србији, а њих је око 500, махом муслимана, сутра затраже да се уз њихов азилантски центар подигне џамија? Да ли ће солидарност и хуманост коју Срби сада показују нестати уколико се испостави да је Исламска држава међу избеглице убацила своје терористе?

Избеглице су постале део озбиљне геостратешке игре. Њихова судбина је тим тужнија.

Бошко Јакшић