Традицију Универзитета почели понављачи

* Велика школа у Београду

КНЕЗ Михаило Обреновић, да би ублажио "дискриминацију" према варошкој женској деци, одобрио је Наталији Петровић и сестрама Софији и Катарини Лекић отварање школа за женску децу у којима би се "госпођице" обучавале лепом писању, гласном читању и женским пословима, а све то уз "уговорену цену са родитељима".

У првим данима регуларног школовања у Србији бележимо и Закон о гимназијама из 1863. године, који је одредио да ове школе имају шест разреда и припремају ученике за изучавање виших наука.

Две године касније донет је Закон о реалци. И она је била средња школа, такође са шест разреда, а ученици су се припремали и за техничке науке. Седми и осми разред уведен је у гимназије 1873, односно 1929. године.

ГОДИНАМА је Вук Караџић убеђивао неписменог владара Милоша Обреновића да је Србији потребна велика школа. Може се само претпоставити какав је отпор пружао бахати неписмени кнез. Ипак, 1830. Србија хатишерифом добија од Турака, између осталог, и право на отварање школа. Одобровољио се и Милош и дозволио отварање Велике школе у Београду.

Управитељ ове школе, извесни Димитрије Исаиловић, више времена проводио је са Обреновићевим синовима, учећи их страним језицима, него у Великој школи са ученицима. Прва генерација, а било је то 1831. године, није прешла у виши разред већ је и следеће године морала да изучава оно што је већ "учила". Што би се данас рекло, цела генерација је понављала.

Због великог гнева родитеља и небриге владара одлучено је да се Велика школа пресели у Крагујевац, да не би у Београду начисто пропала. Преображена је у Гимназију, а кнез Милош прихвата предлог Попечитељства просвештенија и 1833. Гимназија прераста у Лицеум, који започиње с наставом 1. октобра 1838.

После три године Лицеј - будући Београдски универзитет - пресељава се у Београд. Први наставни програм будућег универзитета донет је септембра 1844. Настава је трајала две године и одвијала се у два одељења - техничком и правном. Није био потребан никакав пријемни испит или провера знања. Иако је упис био директан, одзив родитеља који су желели да им деца заврше високе школе био је више него скроман.

НАЈОМИЉЕНИЈИ професор на београдској Великој школи био је Аћим Чумић. Студирао је право у Хајделбергу и Паризу. Радио је најпре као професор у гимназији, затим у суду. За професора кривичног права на Великој школи постављен је 1865. године.

Чумић - по коме се некад називало ћораво сокаче у најужем центру Београда познато само по бифеу "Мандарина", а данас по тржном центру (Чумићево сокаче) - био је политичар конзервативне оријентације, близак старијим политичарима Илији Гарашанину и Јовану Мариновићу. Био је темпераментан човек, оштрог језика и успео да догура до министра полиције, а доцније и председника владе. Студентима је одговарао његов ратоборни став и није чудо што је врло брзо постао миљеник увек на буну спремне младежи јер је сваки згодан тренутак користио да прозове и критикује намеснике малолетног кнеза Милана Обреновића, а нарочито председника владе Радивоја Милојковића.

Политичку каријеру започео је као председник београдске општине, односно као градоначелник престонице. Чумић је одлуку да ће се кандидовати за челног човека Београда саопштио марта 1871, најпре својим ученицима а потом се винуо у предизборну кампању.

РЕКТОР Јосиф Панчић пожелео је срећу колеги Чумићу када је овај изабран за председника Општине, а његови љути противници из владе су задовољно трљали руке јер су Аћима могли да сруше само на политичком плану, пошто су постојећи закони штитили позиције професора у Великој школи. Али, по том истом закону није било дозвољено да се истовремено буде професор и професионални политичар, па је Чумић морао да поднесе оставку на место професора кривичног права.

Нажалост, Аћим је врло кратко био градоначелник, јер му је председник владе Милојковић "наместио игранку" и тако га приморао да се повуче с тог места. Међутим, сачекао га је нови белај, професоре је постављала влада, те Аћиму Чумићу није било повратка на Велику школу. И тако је остао на улици.

Али, ратоборни професор се није предавао, па је уз помоћ колега Ђоке Павловића, Јошка Бошковића и Милана Кујунџића организовао побуну ђака Правног одељења Велике школе против професора који је постављен уместо њега. Ђаци су новог профу прво извиждали, а затим га истерали са часа!

НИ ЊЕГОВИ противници нису седели скрштених руку. Преко министра просвете објавили су наредбу да студенти који желе да наставе школовање морају поново да се упишу у Велику школу. Уз напомену о поштовању рока стајала је и претња: "Ко то не учини, сматраће се да је напустио школу"!

Али, нико од студената није поднео захтев за накнадни упис. Наредба је пропала, а студенти који су за то време углавном глуварили или се излежавали на Калемегдану остали су уз своје професоре.

Шта је друго могла, влада је продужила рок за поновни упис, али се опет нико није јавио. Данима је председник владе смишљао како да реши овај проблем и на крају се досетио. Позвао је на разговор двојицу из побуњеничке групе, Лазу Лазаревића и Светозара Анастасијевића, који су добили државне стипендије за наставак студија медицине у иностранству.

Милојковић их је дочекао речима:

- Зато ли вам држава даје стипендије - да дижете буну! Слушајте ме добро. Ако се до истека рока за поновни упис не упишете од стипендије нема ништа!

Обојица су били непопустљиви у својим ставовима, али су другови наговорили Светозара Анастасијевића, који је био пуки сиромах, да се изнова упише.

И ДРУГИ уписни рок се ближио крају, али уписника осим сиротог Анастасијевића није било. Влада, решена да истера по своме, одлучила је да "бунџије" позове на регрутацију иако су полазници Велике школе били ослобођени војске.

Кад су се студенти, пред регрутном комисијом, позвали на овај пропис, одговорено им је да донесу потврде Ректората да редовно похађају школу и да ће бити ослобођени војске. Јасно, уверење нису могли да поднесу јер нису били "уписани" па је овај маневар владе и приволео побуњенике школи и побуна је пропала.