Како било који западни амбасадор у Београду може да прича о пријатељству са Србијом

Део политичке елите и наше политичке чаршије сада је дубоко разочаран, јер је изгубљена сјајна прилика да се поводом резолуције о Сребреници каже: „Ето, Руси нас никада нису заштитили, па ни сада када је Владимир Путин на челу Русије.” Неки замерају председнику Србије што је писао британској краљици. Писао је свим шефовима држава чланица Савета безбедности УН, а краљица је шеф државе, није Бог. Када је могао Света Маровић да се са обе руке поздравља са краљицом, може и Николић да напише писмо. Осим тога, са британском краљевском кућом смо и фамилијарно повезани.

Протекли догађаји заслужују анализу. Зашто су наши пријатељи са Запада истрчали са резолуцијом о Сребреници управо сада, 20 година после тог злочина? Зашто то нису урадили после 10, или после 15 година? Зашто се ишло с текстом резолуције када се знало да је он за Србију и Републику Српску неприхватљив? Како било који западни амбасадор у Београду може да нам прича о пријатељству са Србијом док се истовремено инсистира на проблематичном тексту резолуције? Је ли то оно, „мало ћемо вас бомбардовати, али знате, то није ништа лично против вас и немојте то схватати емотивно”.

Пријатељи се познају у тешким тренуцима, све остало је демагогија. Администрација у Вашингтону није уверена да је Израел на Блиском истоку увек у праву, али никада САД нису дозволиле нити једну резолуцију у Савету безбедности УН која би осудила Израел. Наравно, у питању је јак израелски лоби у САД. Али то онда значи да се истина и свака резолуција у УН може купити. На разне начине. Не помажу ту ни крокодилске сузе Саманте Пауер, сталне представнице САД у Савету безбедности на Ист Риверу, када је руски став назвала „новом мрљом на репутацији Савета безбедности”. Вероватно се присетила мрље када је НАТО са њеном земљом на челу 78 дана бомбардовао СР Југославију без одлуке тог истог Савета безбедности УН. Или је то било „ништа лично, молим, без емоција”.

Вероватно је зато и америчка екселенција Мајкл Кирби, дан после руског њет, пожурио код министра спољних послова Ивице Дачића да му скрене пажњу како ће САД помно мотрити хоће ли и како Србија у оквиру улоге председавајућег у ОЕБС-у захвалити Русији. Довољно је само анализирати фотографију са састанка Кирби–Дачић и све вам је јасно, ко је затражио хитан састанак и због чега. Због проблема људских права Ескима на Аљасци…

У Савету безбедности УН србска дипломатија скоро да и није лобирала против британског нацрта резолуције о Сребреници. Или смо били сигурни да не можемо да променимо ставове западних држава и њихових савезника, или смо били сигурни у руски вето. Русе тај вето неће коштати ништа, јер су ионако у хладном рату са Западом.

Историја се дакле понавља, некадашњи министар спољних послова Совјетског Савеза Андреј Громико имао је надимак „Мистер Њет” због ставова које је износио у Савету безбедности УН. Виталиј Чуркин је сада нови „Мистер Њет” Русије на Ист Риверу.