Тумачење Платона у нацистичкој Немачкој

Зашто су нацистички филозофи уздигли Платон на трон главног идеолошлог инспиратора Трећег рајха?

Како Карл Попер интерпретира Платонову синтезу филозофије и власти?

Како је Платон био денацификован у периоду после Другог светског рата?

Филозофија и власт

Филозофија и власт је велика, тешка, вишезначна  проблематика и  ретко који је филозф могао  проћи мимо ње а да је се не доткне  оставши потпуно неутралан у одонсу на њу. 

И сам Хајдегер  који никад није игнорисао друштвене дебате је најбољи пример  за то.

Поставши идеолог нацистичке  Немачке,   Платон је заузео  видно место  међу најмобилизаторским филозофима упоредо са Фихтеом и Хегелом,   што није био случај и с Аристотелом.

Тезе да је национал-социјалстичка револуција  уствари остварење Платонових идја  о власти

Још 1930-их година  објавњен је   велики број     књига и студија у којима  је доказивана теза да    национал-социјачситчка револуција   која се догодила  1933.  није уствари ништа друго  него остварење Платонових идеја из његових дела „Политика“  и „Држава“.

Та је тема добро изучеа. 

Треба истаћи да ту није реч само о филозофији јер практично  целокупна  историја древне   Немачке  је врло лако без икаквог  подстрекивања  добровољно укључена   у такозавни глјајшалтунг подчиљен општем идеололошком задатку.

И сама историја  античке филозифија је била само део  тих наука о древности.

Шта дсе десило после?

Како се показало,  Платон је  после остао сасвим пристојан милсилац и узчавање његових идеја не само што се није  сузило,   него се чак и проширило.

Тихи процес денацификације Платона у Немачкој после Другог светског рата

У самој Немачкој се после Другог светског  рата одвијао  тихи процес денацификације  Платона и он  сам по себи побуђује велику и разумљиву пажњу  истраживача. 

Све би било просто да је можда после завршетка рата било могуће рећи како су нацисти све схватили наопачке,  неправилно тумачећи Платона,   непаравилно интерпретирајући једне аспекте истовремено занемарујући друге, и сву  нацистичку интерпретацију  Платона можемо у целини одбацити као произвољну и нетачну. 

Тако нашто би било сувише просто. 

Прeсудан утицај тумачења филозофа Карла Попера

Али ту је изникао један  непредвиђени факотор и појавио се у лику  познатог филозофа  Карла  Попера.

Карл Попер,  аустријски филзоф јеврејског порекла,   сачеко је аншлус,   то јесте анексију,  присајдињење Аустрије  фашистичкој Немачкој налазећи се у прогонству  на Новом Зеланду где је предавао и сазнавши за аншлус  и за целу европксу трагедију,  одлучио је да свој следећи рад посвети односу  филозофије и власти  па је тако неколико година истраживања посветио  пројекту „Отворено друштво  и њгоби непријатељи“.
 
У првом тому тог рада „Платонове  чари“  (The  Spell of Plato) се анализира како је Платон  постао  привлачан  за касниије  мислиоце  који су маштали или чак покушавали да остваре синтезу филозофије и власти. Разумљиво,  овде се има у виду пре свега  Платонов идеал политичког уређења у којему филозпфи управљају,   а управљачи  филозофирају.

И цео Платонов политички програм  плус његови практични покушаји да га реализује,  његова безсупешна  сицилијанска експедиција  као покушај оживотворења његовох филосзофских идеја припадају управо овом корпусу.

Платон као предсказатељ,  претеча Трећег рајха

И пред послератним филозфима је изникао проблем: покзаало се,  наиме,  да је  немогуће одбацити  нацистичко читање Платона  као неправилно из простог разлога 

Они су  у Платону препознали и видели у њему  предсказтеља,  претечу Трећег рајха.

А Попер је код Платона видео и злослутне   особине које су  упропастиле и поквариле односе између власти и филозофије   за много векова и да томе коначно једном треба да дође крај.

Да још једном резимирамо  ситуацију која је довела до  нацификације  Платона.

Овде су се нашли и неки  изоловани мислиоци који су или дошли из фенмонелогије или  су били заступници   различитих расних терорија,   које су тада биле у потпуности етаблиране  и постале предемт универзитетских предавња и истраживања.

Истраживачки програм  „трећег хуманизма“ Вернера Јејгера  био је други правац  који су политички тумачили Платона .

Круг Штефана Георга је  Платона ставио на штит  правећи од њега фактички  свој најважнији  фетиш,  идол.

На овај или онај начин они су заједно са дежурним идеолозима Трећег рајха –Розенберхом,  Бојмлером и Криком уздигли Платона  на пиједестал главног идеолошког ослонца Трећег  рајха.

Платон  ије више био фирер Антике,  нити Хитлер Платон данашњице

После рата неки од тих актера су  наставили  са истарживањем Платона и извели  неке површне,   ритуалне  и покајничког карактера  закључке које су им омгућиле да и даље пишу о аутору „Државе“.

Разуме се,  они сада више нису могли писати да је Платон  фирер Антике или да је Хитлер данашњице Платон. 

Али су они давали проницљиве сигнале својим читаоцима да су задржали пређашњу позицију користећи посебно маркиране речи, позивали се на исте оне аргументе као  пре као  рата. Међу њима је,  истина,  било и оних  који су  извршили потпуну конверзију, напустили ранија гледишта и сада исповедају нешто сасвим друго.

Било је и тананијих  реинтерпретација.  Неки су уазили у отворене   спорове  с Попером што им  је опет дозвољвало да избегну директне конфронтације с нацистичким  ауторима на које више никло није обраћо пажњу,  па се и било каво спорење с њима сматрало за науку изгубљеним временом.

То је опоненетма  омогућавало да се и без помињања имена тих научника   устреме на Попера  и позицију начника чија се имена не спомињу и њихову интерпретацију аутора „Закона“.

 Треба при свему овоме истаћи да Пропер није био први фолозоф који је проучавао однос филозофа и  власти.

Он се опирао на довољно дугу либералну традицију пре свега енглеску у осуђивању те алијансе филозофа и власти коју је Платон поставио или их је рехабилитовао.

Платон - непријатељ демократије

Други покушаји интерпретације били су још заоштренији.  Тако на пример,  ни за кога ноје била тајна да је Платон  био непријатељ демократије.  Али,  нашли су се неки  демократски,  либерално настројени мислиоци  који су хтели  да сачувају Платона   у својству пррдемта за истраживање и који су га  третирали  у оваквом духу:
да,  Платон је заиста  критиковао демократију и то ону несавршену демократију свога полиса    Атине IV века пре ное ере,  али  су те критике полазиле с тачке гледишта идеала  демоктатзије,  то јесте,  он је желео да Атину подигне до идеала демократије.

То је,  разумљиво,  остављало снажан утисак, али се томе приситупало само  са  племенитим циљем: да се Платон сачува као  достојан објекат изучавања  у савременом либерално-демократском контексту.

Једном речју,  последњих деценија, а у многим случајевима и данас,   суочавамо са са покушајима реинтерпретације  Платона у којему нацистичко,  фашистичко тумачење  остаје  оријентир,  ex negativo,  по контрасту попут гране  коју је  нужно   одгурнути. 

Сада је непоходно убедити себе,  уреднике,  издаваче,  читаоце,   у то  да је Платон  учитељ демократије,  учитељ дијалога, учитељ аргументације,  убеђивања,   а не нужности,   итд.

А што  не може проћи без навођења на размишљање  о улози  херманаутичког или интерпретационог насиља у нашим наукама о човеку.

Је ли могће у потпуности апстраховати  тај факотор?

Да ли је могуће говорити о било каквој истини у делима  човековим,  у conditio humana,   као о предемту  изучвања  или смо ми увек у власти неких тропизама,   неких предиспозиција истраживања?

Одговори су пред нама,  само  треба до њих доспети.

Quad erat  demonstrandum (Што је и требало доказати).


Бранко Ракочевић