Србе хипнотишу тврдњама да не треба гледати у прошлост јер ће будућност бити сјајна

„Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некада мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо”. (Иво Андрић)

Србима и Србији се непрестано понавља како не треба гледати у прошлост, како се треба окренути будућности (обично „сјајној”) и материјалном развоју. Стандард, стандард и само стандард. Економска ефикасност, стране инвестиције…

Истовремено можемо уочити да су они који нам такве „добронамерне” савете дају дубоко посвећени „пеглању” властите прошлости.

Стогодишњица почетка Првог светског рата добра је прилика да мало застанемо и погледамо о чему се ради.

Немачка, као доказани и осуђени изазивач рата, већ цео век подгрева питање „одговорности за рат” као једно од кључних питања своје прошлости. Покушаји да се са плећа властитог народа стресе тешко бреме одговорности за највећа разарања и страдања у дотадашњој историји опсесија су генерација историчара и кључна ставка у програму многих државних институција.

Немци себи не причају причу коју покушавају да „продају” нама. Они знају да држава не почива на машинама већ на свести о сопственој мисији у свету и да „мерцедес” као симбол немачке техничке доминације није техничка већ духовна категорија која показује надмоћ немачке организованости, прецизности и сврсисходне активности.

Просечан Немац није ни расиста ни шовиниста, али ако га уз пиво мало испровоцирате - осетићете његов понос што припада најбројнијем и најбогатијем европском народу који је дао Гетеа, Моцарта и Дирера, али и Бизмарка и Хиндебурга.

Србија се налази на прекретници, не само политичкој и економској већ и духовној. Какав став заузети према властитој прошлости, јер тиме заузимамо став и према садашњости и према будућности?

Да ли себе сматрамо народом разбојника, насилника, кавгаџија и злочинаца или народом посвећеним борби за слободу и правду?

Опредељиваћемо се између вредности које нам се нуде у пакету:

Погнуте главе признати да смо непослушници који су Европи увек доносили проблеме и због којих нас је она као „добри родитељ” тукла, као што се туче непослушно и јогунасто дете. Ми смо, разбојнички се борећи, срушили многа „мултиетничка” царства, укључујући и једно складно и мултикултурно османско, једно просвећено католичко хабзбуршко и једно технолошки супериорно немачко.

А због чега? Због тога што смо задојени својим светосављем и православљем стално желели слободу. Али, коме слобода треба у време кад је важно привући стране инвеститоре и испунити захтеве ММФ?

Или сте још увек „заостале” и „задрте” Србенде (а и други Балканци) па мислите да слобода и независност нешто значе, па не желите да љубите руку џелата властите деце?

Дража вам је ваша јабуке него увозни киви, утолићете жеђ водом са извора а не кока-колом, ићи ћете у цркву и молити Богу...

И још увек ћете веровати да су ваши стари на Церу и Колубари бранили властиту слободу а не рушили туђу, веровати да је Србија одбијајући да се покори силнима ипак одбранила своју душу што јој силници нису заборавили.

„Избор” је био јасан: признати да смо погрешили, да су наше прадеде 1914. године пропустиле прилику да под окриљем Аустроугарске и Бугарске уђу у „Европу”. Да нису „погрешили” - данас бисмо већ течно говорили немачки или мађарски и са остатком „међународне заједнице” ишли на мису у неку од београдских катедрала. Али, стандард…

Па како радили тако нам и Бог дао!

Александар Недић,
факти