Три месеца на официрску реч

Адмирал Слободан Рајчевић још три месеца становаће у Улици браће Јерковић 117. За јучерашњи дан било је заказано његово исељење из "службеног стана" од 59 квадрата у коме борави од 2002. године са супругом два пута оперисаном од канцера и са братом коме је ампутирана нога. Ипак, када се судски извршитељ Другог општинског суда у пратњи војне и цивилне полиције попео у спорни стан 23, одлучио је да позове судију Драгана Атанасијевића.

После разговора са судијом, извршитељ је упитао Рајчевића колико времена тражи да покуша да "среди" проблеме.

Адмирал је одговорио: Три месеца!

- Држим вас за војничку реч - процедио је извршитељ.

И нема сумње, адмирал Слободан Рајчевић намерава да одржи своју војничку реч. На "реч" тадашњег начелника Генералштаба Небојше Павковића је и добио "службени стан" од 59 квадрата када је прекомандован са "ратног брода" из Бара у Београд на службу. Последња војна дужност, до пензионисања 2005, била му је помоћник начелника Генералштаба за морнарицу, али никада није добио четворособан стан, који му по функцији и чину припада, него "службени" 2002. године. Право на њега изгубио је променама Правилника о збрињавању пензионисаних војних лица који су донети у годинама после јер и у Бару има стан од 49 квадрата, који је добио 1993. Апелациони суд донео је извршну одлуку да адмирал мора да се исели. Није узето у обзир што адмирал жели да врати стан у Бару, нити то што му није додељен припадајући стан. Пренебрегнута је чињеница да су Рајчевић и супруга и његов брат Владан у међувремену тешко оболели и да у Црној Гори не би могли да се лече јер немају осигурање. Овим људима, родом из Смоковића у Хрватској, све је нестало у "Олуји".

Предвиђено исељење адмирала Рајчевића, о чему су "Новости" писале у броју од недеље, јуче није прерасло ни у шта више од непријатности. Пред улазом стан у коме живи овај официр оболео од шећерне болести, окупило се неколико десетина људи међу којима су били и генерали ВЈ у пензији. Дошли су службеници Војностамбеног сектора са малим камионом за присилну селидбу, припадници полиције, а за њим и судски извршитељ и новинари. Не зна се коме је било непријатније! На крају, после око сат времена "процедуре", адмирал је одахнуо.

- Мислио сам да ово не може да ми се деси - причао нам је јуче по подне Рајчевић.

- Судио сам се седам година са Министарством одбране око овог смештаја и пред Првим општинским судом добио спор за стан. Он никада није ни могао да буде именован "службеним". Прибављен је средствима Фонда солидарности активних војних лица 1995. Одлука Апелационог суда за мене је била као маљ. Тражио сам ревизију поступка, писао свим одоговорнима у држави, али до јуче нико није имао слуха...

Тешка животна драма адмирала Рајчевића у Браће Јерковић јуче имала је своје људско лице. Полицајци који су дошли на асистенцију били су више него коректни. Војни полицајци - видно потресени. Судски извршитељ, претходно се добро информисао о случају. Када је адмиралу позлило, док су "службена лица" радила записник у његовом стану, помогли су му људи који су дошли да га деложирају.

ПИСМО

Поводом свега кроз шта пролази адмирал Рајчевић, Клуб генерала и адмирала Војске Југославије прекјуче је упутио још једно званично писмо надлежнима у држави да реагују. Нада Ћурчић, адокат Слободана Рајчевића, Апелационом суду је поднела захтев за ревизију пресуде. Министарство одбране има дискреционо право да обустави све и адмирала остави на миру или да му реше стамбено питање.

ПОДРШКА КОЛЕГА 

Неколико генерала и адмирала јуче се окупило да подржи колегу у животној муци. Адмирал Бошко Антић, некадашњи начелник Школе националне одбране, није крио љутњу на државу. - Имовину адмирала Рајчевића спалили су Хрвати 1993. у Смоковићу. Прогањали су га у Црној Гори када је службовао у флоти, а сада га бирократе терају из његове Србије. Оваквих официра Србија није имала много и не сме овако према њима да се понаша - закључио је Антић.

- Ја ћу наставити своју борбу ма како се она завршила - рекао нам је Рајчевић. - Захваљујући тексту који се појавио "Новостима" и мени су, после много година, почеле да се догађају и лепе ствари. Звале су ме стотине људи да ми пруже подршку. На вратима ми се појавила госпођа Ружица С. која је, прочитавши о мом проблему, дошла да нас води са собом у Барајево, где има у кући простор за моју породицу. Ганула нас је ова жена.

Драган Вујичић,
новости