Амерички дронови убице

Бараку Обами је жао због напада дрона у коме је погинуо и један Американац. Напад се догодио у јануару када је из куће на граници између Пакистана и Авганистана, која је била мета америчког напада, извучено шест уместо четири тела.

Поред „осумњичених терориста“ убијена су и два западна таоца, амерички и италијански држављани Ворен Вејнштајн и Ђовани Ло Порто, које је Ал Каида киднаповала у Пакистану 2011. и 2012. године.

Јавност је о њиховој погибији обавештена четири месеца касније, што је Обама похвалио као доказ америчке „транспарентности“.

„Следимо упутства за борбу против тероризма“, објаснио је у обраћању из Беле куће и рекао да преузима одговорност за операцију.

„Стандарди“ за смртоносне ударе

Када председник Сједињених Америчких Држава преузме одговорност за смрт цивила, то не носи ризик јер не постоји међународни суд који би му судио.

„Упутства за борбу против тероризма“ нису некакав универзални приручник, већ стратегија коју је након 11. септембра разрадила америчка обавештајна агенција ЦИА за оно што је Џорџ Буш назвао „ратом против терора“.

За многе широм света овај рат се претворио у рат терором. Новина је у томе што, захваљујући технолошкој предности, САД воде рат без жртава на својој страни.

Технологија дронова која се развила на бојним пољима у Ираку, Авганистану и Пакистану изменила је војну тактику америчке војске. За разлику од рата у Вијетнаму, када су ковчези са телима америчких војника утицали да се јавно мњење окрене против рата, смртоносним операцијама дроновима управљају пилоти који седе у бункерима у Невади и захваљујући сателитској вези прате кретање потенцијалних „терориста“.

Одлука о томе на кога ће пуцати зависи од њихове процене да ли се покретне мете, које на црно-белој слици на екрану подсећају на муве, уклапају у профил „терориста“.

Утврђено је да су у 40 одсто случајева обавештајне информације које служе за покретање напада непрецизне, због чега уместо „приоритетних мета“ страдају цивили. У Јемену је тако документовано да је у једном нападу убијено дванаест цивила, укључујући трудницу и троје деце, док је на другом месту уништена кућа у којој је било деветнаесторо људи, међу којима жена и деце.

Одговарајући на критике о броју убијених цивила, Обама је у мају 2013. године говорио о „стандардима“ за смртоносне ударе. Они су могући, рекао је, само када је „готово сигурно да цивили неће бити убијени или рањени, то је највиши стандард који можемо да поставимо“. Убиства цивила су се, међутим, наставила.

Програм за убијање индустријских размера

Број цивилних жртава у Вазиристану, на северо-западу Пакистана где САД бомбардују из недеље у недељу, попео се на неколико хиљада. Само прошле године је у америчким нападима у Пакистану и Јемену, у којима је циљана 41 особа, убијено 1.500 људи, према подацима организације „Хјуман рајтс обзерверс“.

За награђиваног америчког новинара Криса Вудса, који се годинама бави ратовима у којима су дронови главно оружје, реч је о „програму за убијање индустријских размера“.

„Говоримо о хиљадама људи убијених у тајним операцијама ЦИА“, каже Вудс.

О хиљадама цивилних жртава говори и пакистанско министарство спољних послова у саопштењу поводом погибије америчког и италијанског таоца.

Њихова смрт „показује ризик (…) од употребе технологије, на који Пакистан одавно упозорава. Након што је изгубио хиљаде недужних цивила у рату против терора, Пакистан потпуно разуме (овај) трагични губитак“.

Алка Прадан, адвокат који заступа жртве америчких удара, говори о лицемерју Обамине администрације.

„Бела кућа установљава опасан преседан — ако сте западњак и случајно вас погоде, рећи ћемо да нам је жао, али уколико сте из Јемена или Пакистана, подићи ћемо зид ћутања. Оваква недоследност се широм света доживљава као лицемерје и знатно штети имиџу САД“, поручила је у саопшењу које је пренео британски Гардијан.

Напади дронова су оснажили антиамеричко осећање у Пакистану, Авганистану, Јемену, али и другде у свету, у Европи, Јужној Америци, Африци. Они не само што нису зауставили Ал Каиду, што је био прокламовани циљ рата против терора, већ су допринели њеном ширењу.

Ана Оташевић,