Тајни живот србског владара из сенке

Србски племић-монах Данило био је архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Његово световно име ни данас није познато, а житија наводе да је у младости био миљеник краља Милутина, баш као што је принц Растко био мезимац Стефана Немање.

Такође, слично Светом Сави, младић бежи на Свету гору где постаје монах Данило, али нема времена да буде испосник, јер следеће три године командује одбраном Хиландара од опсаде Каталанске компаније, најокрутније најамничке трупе у 13. веку.

Значај те битке је огроман, јер је око 1300. Света гора била верски, политички, дипломатски и обавештајни центар целог православног света, смештена на неутралној територији у Ромејском царству. За православце је Атос био оно што је за католике био Ватикан, кажу историчари.

- Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, види се да је Данило његов штићеник и најповерљивији сарадник - каже историчар проф. др Влада Станковић. - То је невероватна личност, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао као командант битке за Хиландар.

МИСТЕРИОЗНИ ПЛЕМИЋ

Опсаду и пљачку Свете горе, симбола православног „византијског комонвелта“, започела је Каталанска компанија - коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће њоме успети да се супротстави Турцима. Неочекивано, најопаснија плаћеничка војска тога доба окренула се против православне Византије коју је сматрала већим непријатељем од Турака.

- Цар Андроник је превидео је да су Каталанаци били јачи од регуларних Ромејских трупа - каже др Влада Станковић. - Није била случајност што су плаћеници започели рат с Византијцима, као и велике пљачкашке походе, посебно према Светој гори. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима "латинског цара" у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште "шизматичко царство."

Црква Светог архиђакона Стефана у Бањској-влага уништава храм...

Краљ Милутин, владар Србије на ивици византијског и западног света, био је свестан велике буре која се припремала. Наступао је опрезно и прагматично преговарао са папским заговорницима новог крсташког рата, и истовремено је преко обавештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос.

Свестан да би уништење Свете горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин је годинама кришом утврђивао Хиландар. Уочи каталанског напада он је сазвао Државни сабор да би за игумана именовао јеромонаха Данила, који је само две године раније био део личне Милутинове дворске пратње и гарде.

- Реч је младом ученом племићу који је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије - наводи др Станковић. - Данило је, потпуно неуобичајено на Државном сабору у Србији а не на монашком скупу на Атосу, именован за игумана Хиландара. Он је несумњиво био Милутинов човек за специјалне задатке коме је била намењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете горе, јер Византија није више имала снаге за то.

ХРАБРО СРЦЕ

Данилов ученик, саборац и биограф је оставио сведочанство о том страшном времену:- После мало времена тиха живота у Светој гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше.

Игуман Данило је с колоном наоко обичних црноризаца (калуђера) стигао на Хиландар у последњи тренутак. Каталанци нису спречили долазак "калуђера" на Свету гору јер нису познавали српске законе, по којима је сваки утврђени манастир у Србији још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани "мужеви работали у војнички закон", увежбавајући одбрану од опсаде, а имали су много искуства из ратова с Ромејским легијама.

Манастир Бањска 

Тако су се сталној војној чети под командом хиландарског стратора придружили Данилови црнорисци из Србије, чије су мантије скривале одабране војнике. Захваљујући њима Хиландар једини одолева опсадама, а иза његових зидина уточиште налази велики број породица из околних села. Житија наводе: "Цео многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара".

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

- Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Људи од глади зијајући, судараху се и падаху као пијани и обузети глађу, нису могли ни гледати. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела - пише Данилов ученик.

Он с дивљењем бележи да Данило остаје непоколебљив, упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга - куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који свакодневно нападају Каталанци.

- Велика множина њих почеше сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Страшно беше видети њихов убојни строј. Господин мој, храбра душа, остаде непоколебив, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера - записао је Данилов ученик.

Данилов град Маглич

Да све буде невероватније, Данило је један предах од каталанске опсаде искористио да с одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, највероватније реликвије, књиге и документе, које доноси у престоно Скопље краљу Милутину. Овај га задржава да остане док опсада не прође, али Данило одбија и креће назад на Свету гору иако се "није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратишта". Под борбом се пробија ка Атосу, светој земљи које је харала и палила Каталанска компанија.

УГАСИО ОГАЊ - ВИНОМ

Охрабрени Даниловим повратком са појачањем, браниоци су желели одмах да нападну Каталонску компанију, али игуман-војсковођа их спречава да улудо гину. Он потајно изводи своју војску "на једно тврдо место пута" којим су редовно пролазили Каталани с опљачканим благом и робљем, где поставља заседу.

- Када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремивши се, ускочише посред њих и многе умртвише; друге ранише, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А господин мој и учитељ узе оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика - описао је биограф Данилову победу.

Цароставник - биографије Немањића, најзначајнија књига српске историје

Ова битка била је преломни тренутак после које игуман Хиландара узима под заштиту и друге светогорске манастире. Последња чин рата за Атос одиграва се у руском Пантелејмону где пљачкашку хорду сачекују србски стрелци напетих лукова. Каталанци, бесни због губитака, покушавају да их живе спале у њиховом упоришту на пиргу (кули) манастира.

- Велику множину дрвета ужегоше, док се није пирг зажарио као огњена пећ. А чеда преподобнога, која су ту била, устрелише многе од безбожних - описује Данилов ученик битку.

Нападачи су знали да манастири оскудевају водом и да у пиргу сигурно нема довољно за гашење ломаче. Чак су сели крај куле да обедују, славећи победу унапред. Доживели су непријатно изненађење, јер је довитљиви Данило спремио ћупове с вином којим је угасио ватру, а остатак хиландарске посаде напао је позадину пљачкаша који су затим побегли у расулу. Био је то коначни пораз Каталанске компаније.

- Мало је људи који су као Данило оставили дубок траг у свом добу - сматра др Станковић.

- Као државник, он је практично имао пресудан утицај на постављање свих краљева после Милутина. Оставио нам је "Житија краљева и архиепископа србских" које је писао са својим ученицима, као најважније биографско дело о световним и духовним србским владарима средњег века. Био је и велики градитељ, који водио радове на краљевским задужбинама Бањској и Високим Дечанима, а сам је дозидао припрату и цркву Богородице Путеводитељице у Пећкој патријаршији. Упркос свему, Данило Други је и данас мистерија за сопствени народ.

Архиепископа Данила је Србска православна црква уврстила међу светитеље, али до данас о Данилу није написана ниједна књига, иако је уз Светог Саву он најважнији србски архијереј. – Практично, Данила је највише проучавао британски историчар Гордон Мак Данијел, фасциниран његовим делом. То много говори о Данилу, а још више о нама - каже проф. др Влада Станковић.

Кула Светог Саве у Хиландару

МУДРИ ПОЛИТИЧАР

Игуман и бранилац Хиландара, а доцније архиепископ, Данило Други био је налик Светом Сави; активан и у политичком животу, наступао је као помиритељ, прво краља Драгутина и краља Милутина, а затим Милутина и Стефана Дечанског. 

Племић и ратник, у монашком животу био је строги подвижник. Није желео да напушта Хиландар, али га је половином 1311. краљ Милутин позвао да надгледа изградњу манастира Бањска, своје задужбине и ризнице. Као епископ бањски, Данило прати радове до завршетка (почетком 1315), а затим одлази у Хиландар, где не остаје дуго. Већ 1316. краљ Милутин га поново зове у Србију, јер му је жеља била да Данило постане нови србски архиепископ. 

Међутим, он није желео ту дужност и успева да за архиепископа „прогура“ 1317. свог ученика, игумана хиландарског Никодима.

Данило је тада изабран за епископа хумског и остао је уз краља Милутина до његове смрти 1321, а следеће године се поново повукао у Хиландар. После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа србског. Столовао је у Магличу у клисури Ибра, бавећи се обновом и зидањем богомоља, као и просветом.

- И у Магличу граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије, на пребивање онима који су тамо. И ту, у цркви Светог Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон да се у њој неизмењени свагда врши, обилно у њој поставивши божанствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложенија домовима Божјим, нека му Господ даде вечно блаженство... записао је његов ученик.

Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337, а Србска православна црква га је прогласила за светитеља.

Борис Субашић,
новости