BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Горбачов 30 година од како је све почело - зашто није изабрао кинески модел?

Горбачов 30 година од како је све почело - зашто није изабрао кинески модел?
13.03.2015. год.


Према једном најновијем, респектабилном, испитивању јавног мењења, на питање да ли би се, без учешћа Михаила Горбачова, Совјетски Савез распао, добијени су следећи одговори: да, СССР је био осуђен на пропаст, 33,9%; не, утицај Горбачова је био кључни, 66,1%. Тиме је још једном, и у јавности, потврђена иначе неоспорна негативна историјска улога коју је одиграо последњи вођа совјетске партије и државе у њеном уништавању, невероватном стрмоглавом брзином и тоталним крахом.

Најновије социолошко испитивање мишљења руских грађана повезано је овом приликом са крупном, округлом, тридесетом годишњицом доласка Михаила Сегејевича на кормило Совјетског Савеза, која промиче некако незапажено, а тај преломни датум одиграо се 11. марта 1985.г. Од тада, па до 25. децембра 1991. г. када је Горбачов у Кремљу поднео оставку на дужност председника СССР-а, прошло је нешто више од шест и по година, колико је он био шеф совјетске супердржаве, а за то време се догодило толико ствари да их је и за цео један век довољно.

Можда ће једног дана историчари доћи до неспорног закључка да је тога дана започела наша најновија историја, означена првобитно као униполарни свет, да би се касније све више отклањала од њених антифашистичких корена, па затим, да би, корак по корак, следила ерозија па и отворена ревизија целокупног наслеђа Другог светског рата.

Уништавање и нестанак Совјетског Савеза, социјализма, и свега оног што је било повезано са СССР-ом, било је, остало је, и, по свему судећи, остаће, везано искључиво за име Михаила Горбачова, упркос чињенице да он то није желео, да о томе није говорио, него обрнуто, па тек онда за име Бориса Николајевича Јељцина, који је, пак, и отворено говорио, и још отвореније радио, на уништавању и нестанку Совјетског Савеза. Борба за власт и борба за Кремљ помрачила је политички ум Бориса Николајевича, и он није презао да пошто-пото Совјетски Савез доведе до краја, не питајући за цену коју ће „негова Русија“, како је то он говорио, платити тада. и колико ће плаћати у будућности.

Наиме, 11. марта 2015. г. навршило се пуних тридесет година када је на пленуму ЦК КПСС за новог генералног секретара изабран друг Горбачов Михаило Серегејевич, а када је објављено пропраћено је бурним, заглушујућим овацијама. У том силном шуму аплауза, којим је био испуњен чувени Велики конгресни дворац у Кремљу, испод историјских Кремљовских звоника, нико није могао чути оно главно – „за ким звоно звони“. А био је то звук оног звона које Совјетски Савез испраћа на последњи пут. Са тог места, и од тога датума, од тог тренутка, Совјетски Савез је кренуо на пут без повратка а светска историја да исписује своје нове странице.

Међутим, долазак Горбачова на чело СССР-а, ваљда су сви поздравили, још више је дочекан као нека нова совјетска и социјалистичка нада, јер је „млади“ Горбачов (54), закључио еру совјетске политичке герентологије са којом је Совјетски Савез преживљавао више од деценије. Код свих нас који смо све то изблиза пратили и анализирали, Горбачов је побуђивао реалну наду да ће управо он Совјетски Савез увести у XXI, као достоју земљу достојних савезника и новог, још већег угледа него што је некада уживао. Горбачов је имао све претпоставке и све шансе за успех, па и због чињенице да су у земљи били, као никада, сазрели услови за дуго одлагане реформе које није имао ко да покрене и спроведе бар задњу деценију ипо. И међународни услови су му такође ишли на руку. Међутим, „Миша, комбајниста из Ставропоља“, како су га опоненти убрзо почели да називају због својих политичких, програмских, принципијелних недоследности, убрзо је показао да он није био дорастао том „комбајну“ који му је овога пута био поверен на управљање у Кремљу.

О томе зашто „чувена“ Горбачовљева реформа „перестројка“ није успела, и о томе како га је, „због подмлађивања“ руководства земље, протежирао за челно место доајен совјетског Политбироа и совјетске дипломатије Андреј Андрејевич Громико, да би се у њега и први резочарао и све напустио, написане су читаве библиотеке. Сам Горбачов је изузетно плодан писац и творац са својом Фондацијом, бранећи своје реформе и своје дело, да му други нису ни потребни.


Михаил и Раиса Горбачов са бившим председником Кине Денг Сјаопингом

Али, како је једна Кина, која је имала далеко ригиднији систем у сваком погледу, могла успешно да се спроведе реформе, а СССР то није могао? Кина је била започела реформе али у њима није била недостижно одмакла са Ден Сијаопингом на челу привредних реформи. Како је Кина успела а СССР пропао преживљавајући материјалне па и људске губитке равне оним које је преживео само непуне четири ипо деценије раније у Другом светском рату? Осврћући се на ту тридесету годишњицу, задржавамо се на тим чињеницама код нас углавном мање познатим.

Совјетски аналитичари који су радили за врх партије помно су анализирали све успешне реформе спровођене у појединим социјалистичким и другим земљама, у које се на прво место убрајала СФРЈ, као и најновија кинеска искуства у привредним реформама. Учествујући у тим разговорима, мој неподељени утисак био је, и остао, да наши совјетски другови, односно њихови шефови, нису се задовољавали ни једом од тих земаља, ни једном од тих реформи – тежили су да створе нешто потпуно ново, своје, нешто њихово, нешто што неће бити слично ни једном познатом моделу реформи. Као и данас, и тада је дакле било време реформи, па изгледа ништа тако дуго, и ништа тако постојано, не траје као реформе.

Први конгрес народних депутата представљао је совјетску раскрсницу: 25. маја 1989. г. на дан отварања конгреса, била је то једна земља, а 13 дана касније када је завршен, већ сасвим друга земља. Народ је видео друге лидере промена и то лидере који су спремни да без одлагања делују. То није ни чудо. Горбачов, није ишао корак по корак, него је изводио земљотрес револуцију, дозвољавајући да се „из дубоког сна“ пробуде све авети прошлости и сви апетити и све пожуде, постајући у томе он њиховом првом жртвом.

Свака реформа је прелазак преко реке са подводним камењем. Никаквих сметњи није било да Горбачов лансира кинески модел промена још 1985. г. када је засео у Кремљ. Но, он то није ни знао и ни могао, због сопствене и идеолошке зачаурености и учмалости КПСС. Горбачов је сам био заробљеник совјетске стварности од које се није могао дистанцирати и изнад које се није могао издигнути интегралном идејом. Он није био онај ауторитет и онај визионар попут Ден Сијаопинга и кинеских привредних реформи, као главним, кључних, јединих реформи које се у том времену спроводе. Горбачов је тек требао да постане ауторитет, да се за њега избори и докаже. Сам избог на место генералног секретара ЦК КПСС још увек ништа не значи. А визионар? Е, ту се он никако није могао доказати, он није имао визије, па је пре личио на ватрогасца, крећући се од „немила до недрага“, од једне до друге рефроме, реформе партије до реформе државе, од реформе привреде до политике гласности, ствари су му се сваким даном све више отимале из руку, и прелазиле у руке противника, и његових и Совјетског Савеза, док нису потпуно прешле под скуте Бориса Јељцина (Русија), Леонида Кравчука (Украјина) и Станислава Шушкеевича (Белорусија).

Када је у својој немоћи Горбачов пустио друштвене снаге из под контроле, када су му се отеле, оне су брзо пошле много даље него што је творац хтео, а да поврати контролу над њима он више није могао.Та тројка је, окупљена у Беловешкој пушћи, на самој граници са Пољском, у Белорусији, 8. децембра 1991, „пред очима и ушима Горбачова“, пред немоћним Горбачовим, ликвидирала СССР као светску геополитичку реалност и међународни субјективитет. Као првог човека којег су нашли за сходно да о томе обавесте, био је амерички председник Џорџ Буш старији, затим совјетски министар одбране Јевгенија Шапошников, па тек онда председник СССР-а Михаил Горбачов.

Ни Ден Сијаопинг, без обзира на његово визионарство, уопште није предвиђао рестаурацију капитализма у Кини. Он је до последњих дана свога живота остао привржен комунизму. Јединствено о чему је он говорио било је ослободити „природне“ производне снаге како би „све мачке ловиле мишеве“. Али то треба чити врло постетено: брод треба провести између Сцила и Харибди. Горбачов, одбацујући кинески модел реформи, у старту, брзо је кренуо напред. Он је све хтео од једном, и привредне реформе и да направи „сопствену“ партију мобилнијом, да се ослободи „старе гарде“. Међутим, ток догађаја је сустизао, млео и на крају самлео Горбачова.

Да ли је Горбачов могао да изабере кинески пут? Да, уверен сам да је могао, да се стриктно определи за привредну реформу, коју је могао контролисати, убрзавати, не би ли постигао неке опипљиве резултате, не залећући се, час у једну, час у другу страну реформи, остајући без резултата и на једној и на другој и на трећој и на н-тој страни. Нити је Горбачов за то био способан, нити је у „својој команди“ имао човека за нешто тако. Када му је Ден Сијаопинг у Пекингу говорио о доследности кинеских економских реформи коју они не мисле напуштати, Горбачов је узвратио да они (Кинези) иду својим а ми (Совјети) својим путем, и једног дана „ми ћемо се срести у социјализму“, у који је и Михаил Сегејевич веровао.

Природно око фигуре Горбачова створен је мит. Тачније три различита мита. Два у Русији и другим постсовјтским земљама и један на Западу. Западни мит је једноставан. Горбачов је човек који је срушио гвоздену завесу, завршио хладни рат, али изнад свега – он је срушио СССР и социјализам, тог јединог непријатеља Запада, зато њему припадају све почасти и уважавања. Ту је Нобелова награда и велика благодарност.




Шта се десило са Совјетским Савезом и његовим грађанима, Европљанима и Амеркианцима није важно. На крају карајева, то није њихов проблем. Унутрашњи, „бели“ мит Горбачова близак је западном акцентирајући унуташње ствари које је учино као ахитетка перестројке, грђанских и медијских слобода, демократије, рушења комунистичког система, што оправдава све оно шта је Горбачов чинио. Поборника тога мита није много, чак ни сва интелигенција га не дели. Али он постоји и његови носиоци су врло активни. Код оног „црног“ мита Горбачова, поборника је далеко више и он остаје да доминира у масовном сазнању људи, што показује и напред наведено истраживање јавног мњења. Саглано тој верзији, Горбачов је – издајник и рушитељ, свесно је угробио и КПСС и СССР, испунио је сан Запада. Сва његова делатност злочин је против сопственог народа, иако Горбачов од тога ништа није желео говоре његови поборници.

Међутим, Горбачов није ни анђео ни демон. Он је један бескрајно велики безуспешник. Каријера Горбачова до марта 1985. г. говори о типичном путу једног успешног немеклартуршћика која се брзо развијала, што потврђује његове високе бирократске квалификације, лукавост и осећај да се на нужном месту нађе у нужно време. Половичност, недоречност, једностране уступке Горбачова, нико не може опростити. Како је један руски дипломата записао: Горбачев је звекнуо (СССР), Запад је шчепао (плен), Росија уздахује.

Београд, 11. март 2015. г.

Др Срећко ЂУКИЋ за Евроазија.инфо



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне

Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


НИС добитник признања „Доброчинитељ“ за 15 година доприноса заједници

Реакција Вашингтона на напад у „Крокус сити холу“ показује његову пристрасност јер настоји да прикрије Кијев, тврди Марија Захарова


Према мишљењу младих НИС лидер у пословању на тржишту Србије


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА