Не треба заборавити лекције са Јалте

Пре 70 година – 4. фебруара 1945. године – на Јалти је отворена Кримска конференција шефова влада СССР, САД и Велике Британије на којој су били усаглашени принципи послератног уређења Европе. Ти принципи и што је најважније, главне лекције Јалте, данас су посебно актуелне.

Кримска конференција држава антихитлеровске коалиције која је трајала недељу дана (4-11. фебруар 1945. године) била је последњи сличан форум у епохи коју сада називају “донуклеарном”. Следећи сусрет шефова СССР, САД и В. Британије који је одржан у Постдаму у јулу-августу 1945. године, већ је одржан на фону успешне пробе америчке атомске бомбе – која је неколико дана касније била искоришћена против јапанских градова Хирошиме и Нагасакија. У Јалти није било говора о новом разорном оружју и почетку “атомске ере” и сва пажња вођа била је усмерена на послератно европско уређење.

У центру дискусије било је питање обнове старих и стварања нових државних граница у ослобођеној Европи. Њене одлуке су захтевале озбиљне уступке од стране свих земаља-учесница, пошто се у суштини радило о стварању територијалног система контроле и равнотеже између Истока и Запада.

По том плану, кључно је било питање Пољске, а посебну оштрину давало је постојање две владе у Пољској – једне коју признаје СССР и друге емигрантске, која се налазила у Лондону. Због чињенице да је Пољска ослобођена захваљујући дејствима Црвене Армије, Стаљин је успео да добије сагласност Вашингтона и Лондона за стварање “Привремене владе националног јединства” на бази тамо већ постојеће владе. Истина, “са укључивањем демократских делатника из саме Пољске и Пољака из иностранства”. Совјетски лидер је са своје стране пошао на уступке западним државама по другим питањима – посебно на Балкану. Стаљин је пристао да не претендује на учешће у регулисању ситуације у Грчкој – где је ускоро избио крвави грађански рат.[1]

Што се тиче југословенског питања – једног од најсложенијих питања Балканског региона – још 9. октобра 1944. године Стаљин и Черчил су током преговора у Москви постигли прећутни договор о паритетном утицају на догађаје у тој земљи (50% : 50%). Иницијатива за овакав споразум потекла је од британског премијера. Ево како је ову епизоду са тих преговора описивао сам Винстон Черчил у својим мемоарима:

“Наступила је пословна атмосфера и ја сам изјавио: “Хајде да регулишемо наше послове на Балкану. Ваше армије се налазе у Румунији и Бугарској. Ми тамо имамо интересе, мисије и агенте. Не желимо да се свађамо због ситница. Што се тиче Енглеске и Русије, да ли се ви слажете да имате доминантну позицију од 90% утицаја у Румунији, а ми исту такву доминантну позицију у Грчкој, а да у Југославији буде утицај по пола?”. Совјетски вођа се сагласио са тим предлогом.[2]

Овакав споразум је објективно значио да су велике државе омогућиле различитим политичким снагама у самој Југославији да самостално реше питање власти. У вези са тим треба истаћи да је у време почетка Београдске операције Црвене Армије ради ослобођења Југославије, на територији те земље активне војне операције спроводила Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) која је практично постигла премоћ у борби са локалним колаборационистима. Бројност јединица НОВЈ која је у октобру 1944. године заузимала чврсте позиције у централним и западним областима Србије, износила је 350 хиљада војника. Следећи логику немешања у унутар-политичку борбу у Југославији, команда Црвене Армије је подржавала контакте не само са НОВЈ него и са вођама четника Драже Михаиловића. Он је претходно издао лично наређење својим потчињеним о забрани ступања у оружану борбу са јединицама Црвене Армије.

Контакти Црвене Армије са четницима били су ефикасни, то се посебно огледа приликом ослобођења србског града Крушевца – када су четници прво принудили на предају немачки батаљон који се тамо налазио, а потом су заробљенике предали представницима Црвене Армије. То је било могуће захваљујући директним преговорима у којима је узео учешће Драгутин Кесеровић, један од командира четничког одреда и пуковник Патовкин, представник Црвене Армије.

У оквирима Кримске конференције компромисно је било и решење немачког питања. Управо на Јалти је одлучено да се на територији поражене Немачке створи окупациона савезничка зона – која се касније претворила прво у Демократску републику Немачку и Савезну републику Немачку, а на прелазу 80/90-их година ХХ века, у садашњу уједињену Немачку.

И коначно, као историјски пример постизања компромиса међу великим државама, треба сматрати и одлуку Кримске конференције о стварању УН уместо Лиге Народа која се дискредитовала у предратном периоду. Управо на Јалти су се СССР, САД и В. Британија договориле о томе да ће у темеље деловања нове светске организације бити стављен принцип једногласног прихватања одлука од стране земаља сталних чланица СБ УН. У следећој деценији ова одредба је не једном спречавала покушаје западних држава да “протуре” противправне и крајње опасне одлуке по међународни мир и безбедност. Није случајно да данас многи на Западу теже да Русији одузму право вета. Јер им она смета да сопствене војно-политичке акције у стратешки важним регионима света, увију у међународно-правну обланду.

Међутим, “Лекције Јалте” не дају мира не само инспираторима демонтирања темељних принципа и механизама делатности УН. Ово што се данас догађа око Украјине – као и на простору бивше Југославије – демонстрира сву погубност отказивања од норми и модела сарадње који су 1945. године предвиђени на Јалти.

“Успостављање реда у Европи и обнова национално-економског живота, требало би да буде достигнуто на начин који омогућава ослобођеним народима да униште последње трагове нацизма и фашизма и да створе демократске институције по њиховом сопственом избору” – наведено је у потписаним закључцима у Декларацији о ослобођењу Европе, донетој на Кримској конференцији. Међутим, тај циљ није у потпуности реализован. А данашњи успон фашизма и нацистичке идеологије у раличитим земљама Европе, уз попустљивост западних “гараната”, још једном истиче растући значај лекција са Јалте.

Петар Искендеров,