Песимизам србског сељака и оптимизам европског велепоседника

С обзиром да се у руралним подручјима Србије бележи депопулација становништва, а србска пољопривреда у многим крајевима опстаје само још захваљујући ентузијазму остарелих чича са накривљеним шајкачама, било би непроцењиво важно да се осмисле такве мере које би макар делимично помогле да се млади задрже на сеоским подручјима, а развој пољопривреде добије нови импулс. И мада се у први мах чини да је то задатак достојан Сизифа, не би било згорег да се осврнемо на решење које је управо одобрио Путин у Русији.

Суочен са сличним проблемом у својој сопственој земљи, руски председник је пре неколико дана са циљем задржавања становника на мало насељеним огромним просторима, те ради насељавања нових људи, донео прилично великодушну одлуку, која је раније већ више пута била са успехом примењена у прошлости, и то поготово у Сибиру. Ради се о томе да је Владимир Путин подржао предлог да се сваком житељу руског Далеког Истока бесплатно додели по један хектар земље, која ће се моћи користити за бављење пољопривредом, шумарством, за шумска ловишта или бављење другим облицима бизниса. А као гарантија да поклоњени милиони хектара земљишта неће остати запуштени или одмах продати у бесцење, постављен је само један услов који гласи да се бесплатни хектари морају обрађивати током следећих пет година, а тек након тога постају званично власништво становника Далеког Истока и свих оних који желе да тамо отпочну нови живот.

Али чак ни такви несумњиво поучни примери, чини се да нису довољно инспиративни за примену у србском случају, јер ће државно земљиште у Србији, уместо поменутог бесплатног додељивања становницима опустелих сеоских средина, а посебно младима и свима који би хтели да се тамо доселе и обрађују земљу, по директиви Европске уније бити од 2017. године продавано странцима. Штавише, позната је чињеница да ће Србија бити једина земља која је допустила продају земљишта странцима још и пре уласка у Европску унију, док су многе друге земље, попут Чешке и Пољске, одбиле да то ураде чак и дуги низ година након уласка у њу, а мађарске власти су својевремено истакле да ће уставом штитити мађарску земљу као национално благо и заједничко наслеђе, те упозорили да земљиште мора да се заштити од страних, али и домаћих шпекуланата и банкара који би хтели да направе добар посао на рачун домаћих фармера.

Осим тога, када у блиској будућности, односно за мање од две године, почне продаја србских ораница странцима, сасвим је оправдано очекивати да ће се осиромашени домаћи пољопривредници наћи у врло незавидном положају, будући да неће моћи конкурисати богатијим купцима из Европске уније, што ће са приличном дозом вероватноће подразумевати њихово претварање у обичне надничаре на земљи страних велепоседника.

Отуда би се ваљало још једном замислити над Путиновим моделом за јачање домаћих пољопривредника и за истовремено заустављање захукталог процеса депопулације на слабо насељеним подручјима, путем бесплатног дељења хектара земље сваком становнику. У супротном, резултати истраживања ког је релативно недавно објавило Министарство пољопривреде, по коме је просечан србски сељак на прагу шесте деценије живота и врло песимистичан, могли би убудуће да буду још неповољнији. Али, ако је за утеху, можда ће барем страни велепоседници после 2017. године да зраче оптимизмом.

Ратко Паић,