Конвоји живота руског адмирала Весјолкина

О руским артиљерцима који су својим топовима и речним минама први стигли у помоћ Србији 1914. хроничари Београда из тог времена су забележили: "Сви су били млади, стасити и одабрани, добри артиљерци и јунаци. Враћајући се са положаја или идући из цркве недељом, марширали су по граду вођени руским кадетом Ђорђем Пантелићем. Певали су уз звуке хармонике ратну песму:

Серби, Серби,

жал мне теб,

Проклта Германи

идет на теб.

Австри, Германи,

как вас зват,

С кем т воеш,...

тво мат!?

Деца су трчала око њихових редова а девојке су бацале цвеће!"

Долазак руских војника у Београд и Србију 1914. био је огромна морална подршка војсци и народу да издржи муке које следе. Руски војници на Београдској тврђави били су први очигледан знак да мала краљевина није остављена на милост моћних и да Срби у свету имају савезника. Велика Русија је прва кренула да шаље војну помоћ нашој земљи августа 1914. Бродовима су прво стигле пушке и брдске хаубице, а 15. децембра у тек ослобођени Београд, после победе на Колубари, стигла су и два огромна противбродска калибра 152 милиметра да град бране са река. Први пут су дејствовали 19. децембра.

Иза руске помоћи Србији, командно, стајао је руски адмирал.

- Име руског контраадмирала Михаила Михаиловича Весјолкина првих дана ратних сукоба у Србији 1914. изговарало се са највећим поштовањем - прича адмирал Бошко Антић, данас истраживач Великог рата на рекама из овог периода. - Први његов конвој кренуо је 13. на 14. октобар са војном опремом намењеном србској војсци, а у Прахово је стигао 23. октобра. То је била експедиција коју су чинили седам пароброда и шеснаест баржи. Током 2014. у Србију из Русије је стигла огромна војна помоћ у пет организованих бродских конвоја.

Већ крајем августа Русија је Дунавом послала Србији 120.000 пушака берданки, 100 брдских топова и хаубица са одговарајућом муницијом. Захваљујући и тој помоћи Србија је успела да заустави први аустроугарски налет. Пред други налет Аустроугара, који је кулминирао Колубарском битком, Русија је, уз велике количине оружја и муниције, Дунавом послала и 200.000 топлих одела и 50.000 кратких бунди, коње, храну, лекове. На бродовима контраадмирала Весјолкина стигло је и 2.500 добровољаца, бивших аустроугарских војника који су у руском заробљеништву "променили страну".

Панта Драшкић, ађутант регента Александра, у мемоарима из тог времена сведочи: "Пуни бродови стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон".

- Руски адмирал Весјолкин је као командант крстарице "Бородино" деловао на Дунаву указујући помоћ Србији и у Другом балканском рату - наставља Антић. - Почетком Првог светског рата добио је задатак да руководи експедицијом посебне намене на Дунаву за дотур помоћи Србији. Колико је овај задатак озбиљно обављао сведочи и чињеница да је већ 1914. почео са доградњом луке Рени (данас у Украјини) како би могла да прихвати сву помоћ која је Србији стизала из Русије. Са друге стране, наше луке на Дунаву Прахово и Радујевац нису имале капацитет да прихвате толике бродове. У 1915. из Украјине је стигло још 45 транспорта војне помоћи. Конвој из марта те године, када је допловило у Србију 14 парних бродова и 40 тегљача, 40 баржи и 28 понтона препуна свега, највећа је бродска композиција до тада виђена на Дунаву.

Према сведочењима др Милутина Велимировића, србског путописца који се тада задесио у Украјини, о адмиралу Весјолкину међу нашим официрима у Добруџи се причало да је ванбрачни син цара Александра Трећег, те је, према тим причама, сматран за брата цара Николе Другог. Весјолкина је Велимиривић описао као неприкосновеног адмирала са Црног мора, који много личи на цара, и са њим комуницира на "пер ту". Српске официре је према овим сведочењима често звао на свој брод, на вечеру.

- После прве јединице капетана Григоренка до краја новембра 1914. у Србију је стигао још један руски одред од седам официра и тридесет војника. Заједно с њима у Србију су истигла и два моторна чамца, као и оклопни парни брод Тираспољ под командом капетана Доброва. Ту су била још два потпуковника, један инжењер, један доктор-капетан, помоћник бродског капетана и 59 морнара - наставља Антић. По струци, били су специјалисти за борбу на рекама где су Аустроугари имали велику војну предност.

Руска батерија противоклопних топова, пише Светомир А. Ђорђевић, стигла је у Београд у децембру 1914. и била је на Калемегдану. Нишанџије и послуга топова били су подофицири, а тумач руски кадет Ђока Пантелић из Београда. Брзо су ућуткали непријатељске топове а аустроугарске бродове су отерали иза Земуна. Ако би понеки топ или ратни брод ноћу узнемирио град, поднаредник Чукавац брзо би рефлектором пронашао монитор, а Руси прискочили топовима.

"Давај" - орило се пре него што би топови зарикали.

- Руско људство није било значајно да би се остварила нека велика војна премоћ на србској страни, али психолошки су били велики подстрек народу и војсци - наставља Антић. - Руси су положили морске мине у Саву код Београда и Шапца и на једном од њих, код Грабовачке аде, потонуо је аустроугарски монитор "Темеш", командни брод Дунавске флотиле.

Њихови далекометни топови из Београда погодили су много аустроугарских и немачких циљева са друге стране реке. Године 1915. повлачили су се са Србима преко Албаније, а минирање Саве и Дунава трајало је до октобра 1915. године када су у рејону Кладушнице поставили последњу минску запреку на Дунаву.

На Дунаву и Сави положили су око 800 мина, и то код Шапца, Остружнице и Београда, а на Дунаву код Београда, Винче, Гураваје, Кладушнице и Кладова. Дунав су оградили са 12 минских преперка пре него што је наступио слом Србије 1915. Централне силе у то време нису биле у стању да одржавају саобраћај до бугарских пристаништа и Руси су заиста допринели да се србска војска мирније повлачи.

Д. Вујичић,