Условљавањем Србије до власти у Хрватској

Узалуд су шефица хрватске дипломатије Весна Пусић и хрватски амбасадор у Србији Гордан Маркотић минулих месеци тврдили да Хрватска неће билатералним питањима условљавати улазак Србије у Европску унију, када предизборна кампања у Хрватској из дана у дан доказује управо супротно.

У тренутку када је између актуелног шефа државе, социјалдемократе Иве Јосиповића, и кандидаткиње Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Колинде Грабар Китаровић мртва трка за избор председника, чини се да оба кандидата не желе ни по коју цену да изгубе који глас тако што у кампањи неће заступати тврди став према Београду, залажући се за директно условљавање Србије. У прексиноћњем ТВ дуелу, кандидаткиња ХДЗ-а отворено је рекла да би пут Србије у ЕУ условила решавањем питања судбине особа несталих у рату, додајући да се залаже за права мањина у Хрватској. Она је истакла да ће, ако 11. јануара буде изабрана за председницу, то тражити од Србије, додавши да се то сада не поштује.

Противкандидати нису ни поменули права српске мањине и повратак Срба у Хрватску. Јосиповић, који је својевремено добио награду за унапређење србско-хрватских односа, није противуречио Колинди Грабар Китаровић, већ је рекао да ниједан њихов сусед, па ни Србија, не може у ЕУ ако не прође пут који смо прошли и они.

Он је, нехотице или не, указао да би Србија могла да рачуна да ће проћи кроз исти сценарио с којим се суочавала Хрватска када су словеначка условљавања око Пиранског залива и штедње хрватских грађана у Љубљанској банци поприлично успорила хрватски пут ка чланству у ЕУ. Тиме ће хрватски водећи политичари погазити обећање – дато приликом уласка Хрватске у ЕУ – да неће условљавати своје суседе као што је то Љубљана чинила Загребу.

Хрватским политичарима нису промакли резултати недавног истраживања јавног мњења у Хрватској који указују да је 61,5 одсто анектираних одговорило позитивно на питање да ли Хрватска треба да услови улазак Србије у ЕУ решавањем отворених питања са Хрватском, као што је то чинила Словенија према Хрватској. У овом истраживању Алфеус полиси инсајта, урађеном у сарадњи са агенцијом Ипсос плус, „не” је одговорило само 26,3 одсто испитаника, док је неодлучних било 12,2 одсто.

Штавише, политику блокирања преговора Србије и ЕУ највише заступају анкетирани који су високообразовани (69 одсто), а најмање они који су завршили само основну школу (59 одсто). Територијално гледано, највише заговорника условљавања Србије има у граду Загребу (74 одсто), док највише противника блокирању преговора Србије и ЕУ живи на подручју северне Хрватске (41 одсто).

Да овакав пулс јавности може у политици да уједини „хадезеовце” и „есдепеовце” уочи председничких и парламентарних избора у Хрватској, било је јасно још средином априла прошле године када су европосланици Дубравка Шуица (ХДЗ) и Тонино Пицула (СДП) затражили на пленарној седници Европског парламента да „повратак културног блага буде део преговарачког процеса о уласку Србије у ЕУ”. Шуица и Пицула су тражили да се постојећа директива ЕУ о културном благу прошири те да обухвати и на случајеве отуђења културних добара из Хрватске пре 1993. године, то јест у време рата.

„Док су се у Европској унији укидале тржишне границе, што је један од мотива усвајања прве директиве (о културном благу), Хрватска је морала одбранити националне границе. У том раздобљу из Хрватске је отуђено 22.829 музејских предмета и 3.097 културних добара. Добар део је враћен до 2008. године, али од тада до данас враћено је свега нешто више од 100 објеката”, нагласио је тада Пицула, док је Шуица истакла да су током рата однете многобројне уметнине из музеја, цркава, самостана и приватних збирки.

Ови европарламентарци су вешто прећутали чињеницу да су некадашњи министри културе Србије и Хрватске већ потписали међудржавни споразум о обавези повратка хрватског културног блага, које је добрим делом враћено, а за шта је потрошен и немали новац. Највише предмета је враћено у Славонију и Далмацију и углавном су у питању црквени предмети.

Иако су Шуица и Пицула практично одступили од званичног става Загреба, нико хрватске владе им није противуречио. Штавише, политика условљавања Београда постала је у Хрватској свеопште прихваћена чим је почетком новембра Хашки трибунал на привремену слободу пустио Војислава Шешеља. Тада је хрватски министар правосуђа Орсат Миљенић одмах истакао да ће Хрватска напредовање Србије у преговорима са ЕУ условљавати новим оптужницама и суђењима за ратне злочине.

„То нам је дужност и ниједна хрватска влада не може од тога да одступи. Србија се мора држати одређених критеријума који су били постављени и нама. И рећи некоме да се Овчара завршава на чину капетана бивше ЈНА јесте потпуно неприхватљиво”, казао је тада Миљенић, додајући да кажњавање одговорних за ратне злочине мора ићи до врха. „Србији мора бити јасно да их то чека и што пре почну, за њих је боље. То је једноставно тако и ми нећемо одступити.”

И сва је прилика да ће тако и бити бар у време предизборних кампања, али и док евентуално нека стара и утицајна чланица ЕУ, попут Немачке, не притисне Загреб да одустане од условљавања Београда.

Према мишљењу хрватских аналитичара, Хрватска је приликом свог спора са Словенијом на болан начин научила начело солидарности међу земљама чланицама, које као по правилу подразумева да кад дође до интересног сукоба између чланице и нечланице, све државе ЕУ у спору су на страни „колегинице из клуба”. Због тога тек треба очекивати хрватска условљавања, колико год се Србија жалила на то да су угрожена права Срба у Хрватској, да није враћена имовина, омогућен повратак, да нису процесуирани злочини над Србима...

Дуга листа нерешених питања

Иако су се Шешељеви иступи и непроцесуираних ратни злочини минула два месеца чинили као главни разлог због којег би Загреб могао да кочи европски пут Србије, многа друга нерешена билатерална питања биће значајнији предмет неспоразума. Хрватски европарламентарци у затвореним сесијама у Бриселу већ истичу даХрватска са Србијом има отворена питања границе на Дунаву, незавршеног процеса сукцесије имовине СФРЈ, питање несталих, те многобројна статусна и имовинска питања грађана након распада Југославије. Међу њима, највише би европски пут Србије могло да закочи нерешено питање границе на Дунаву, дуге 145 километара, јер међународна пракса налаже да гранична линија између држава буде средина реке, али Хрватска захтева катастарску границу. Дунав је у протеклих 200 година мењао свој ток ка Хрватској од три до пет километара, па према проценама Загреба, око 10.000 хектара земљишта на србској територији припада Хрватској.

Ненад Радичевић,