Косово и ракија - две најстроже забрањене ствари у европској Србији?

Када једног дана председник Томислав Николић „пронађе времена“ за сусрет са немачким амбасадором Хајнцом Вилхелмом, кога засад очигледно избегава због „неопростивог гафа прекорачења границе лепог понашања“, онда то ће то бити прилика да напокон разјасне питање – да ли ће за Србе у Европској унији бити подједнако кажњиво поседовање и Косова и ракије?

И док је за Косово прилично јасно да ће оно за Србе бити проглашено „забрањеном супстанцом“, те да ће га Брисел у будућности сматрати „нелегалном робом“ ако га случајно пронађе у србским рукама, као на пример у преамбули Устава, народним песмама или у колективном сећању, о чему је недавно говорио Николић тврдећи да је сасвим добро чуо од комесара Хана да ће то ипак бити услов за улазак Србије у Европску унију, дотле са ракијом ствари стоје мало неизвесније. Зато погледајмо неколико примера из најближег србског суседства да одговоримо и на то питање.

Иако овлашћени представници бриселске администрације у Србији, попут на пример Мајкла Девенпорта, повремено умирујуће поручују србским љубитељима добре шљивовице, крушковаче и кајсијеваче да не треба да брину, јер ће ракију моћи да пеку и у Европској унији, сви они при том вешто пропуштају да кажу оно најважније, а то је – колико ће такво задовољство коштати србског сељака?

Рецимо, у Хрватској свако пре печења ракије чак и за своје сопствене потребе, прво мора под претњом астрономске казне од 1400 евра да се региструје и плати паушални износ у вредности од близу 2000 динара по казану, а тек затим му је допуштено да направи највише 50 литара ракије, после чега је дужан да плати 360 динара за сваки следећи литар, што значи да таква ракија кошта сељака скоро исто колико и вињак који може да купи у најближој продавници, из чега произилази закључак да се у Европској унији заиста може пећи ракија, али под толико неповољним условима, да је велико питање коме се то исплати.

Осим тога, сви произвођачи ракије, па макар и они најмањи, морају у складу са строгим бриселским правилима да докажу колико су испекли ракије пред царинским инспекторима, који у Европској унији имају широка овлашћења да прегледају сва домаћинства, а такође се контролишу и кафане, трговине, па чак и спортски клубови, аутомеханичарске радње и разна друга места у потрази за нелегално испеченом ракијом, о чему су писале и озбиљне дневне новине у Хрватској. А то је био разлог и таквих трагикомичних сцена, попут оне када су инспектори у једном селу улетели у нечију кућу у потрази за ракијом, због чега су све комшије почеле на брзину да закопавају своју ракију по оближњим њивама.

Када се све то има у виду, онда постаје јасније да ће без обзира на другачија уверавања, у Европској унији за Србе да буде подједнако забрањено и поседовање Косова и поседовање ракије, барем на онај начин као до сада. А то значи да ће и председник Томислав Николић уочи неког будућег замишљеног сусрета са бриселским комесарима након уласка у Унију, вероватно морати да се увери да је такође безбедно закопао на њиви не само своју чувену ракију „Томовачу“ ако је није испекао по европским правилима, него и свој примерак Устава Србије ако из њега није избацио јужну српску покрајину.

Ратко Паић,