Антируска расположења у Источној Европи су мит

Читајући западну штампу човек може стећи погрешан утисак о томе да је цела Централна и Источна Европа расположена против Русије.

Споразуми које су Украјина, Молдавија и Грузија потписале о придруживању ЕУ обично се проглашавају за „народну вољу“ и „суверене одлуке“. Чиновници Европске уније (као и амерички) истичу да ће Русија од овога имати само користи, јер се европска „зона благостања“ постепено ближи њеним границама. Да ли је тако?

Ове разговоре смо већ имали прилике да чујемо кад су Пољска, Чешка и Мађарска ушле у НАТО и ЕУ. Русију су неки убеђивали у то да ће чланство у НАТО помоћи не само у јачању безбедности ових земаља, већ и побољшању њихових односа с Русијом.

У ствари, све је било сасвим супротно. Најистакнутији пример су руско-пољски односи који су се битно погоршали од 1999. године. И сваки пут је иницијативу за њихово погоршавање покретала чланица НАТО и ЕУ Пољска. На пример, Русија никад није подстицала пољску опизицију док је Варшава на све начине поздрављала и подржавала „револуционарне промене“ у Москви и Кијеву. Свако заоштравање у руско-пољским односима води само ка њиховом даљем погоршавању.

„Еу је зона благостања и стабилности“ – то је још један мит. Довољно је сетити се финансијског колапса у Грчкој или на Кипру.

У ствари, јавно мњење у Централној и Источној Европи је изузетно поларизовано, али штампа у ЕУ и САД на све начине прећуткују ове унутрашње противречности. Ова трвења су у Украјини избила на површину и западна штампа је пожурила да грађански рат представи као „руску агресију“.

Шта заправо о „евроинтеграцији“ говоре источноевропски политичари који уживају подршку народа? Ево шта каже Игор Додон, лидер Социјалистичке партије Молдавије, који је победио на последњим изборима: „Евроинтеграција ће у свом садашњем облику довести до губитка молдавске државности. Сепаратистички регион Придњестровја неће ући у Европу као усталом, ни Гагаузија, друга етничка аутономија. А ни становници северне Молдавије нимало не горе од жеље да уђу у ЕУ. Социјалистичка партија је без обзира на сјајне показатеље на изборима морала да оде у опозицију. Разлог је једноставан: после бурних догађаја 2009. године кад је разјрена гомила прозападних „демонстраната“ освојила зграду скупштине, политику Молдавије у потпуности контролише Коалиција за европске интеграције.

У Грузији која је истовремено с Молдавијом потписала споразум о придруживању, прозападна администрација Михаила Сакашвилија је била приморана да напусти власт због срамоте. Самог Сакашвилија у рођеној земљи траже због многобројних злочина, укључујући незаконито трошење средстава, корупцију и обрачунавање с политичким опонентима.

Ово се односи на бивше совјетске републике. Међутим, и у Централној Европи која никад није била део СССР односи према „булдозерској дипломатији“ Европске уније су у најмању руку противречни.

Мађарски премијер Виктор Орбан не само да је против антируских санкција, већ је активно осудио ЕУ због саботирања гасовода „Јужни ток“. Да се ЕУ није умешала, „Јужни ток“ би испоручивао гас у Мађарску, Србију, Италију, и у друге земље најмање развијеног дела Европе. Европска унија се понаша подједнако агресивно као рани бољшевици.

Јануш Корвин-Мике (Janusz Korwin-Mikke), лидер пољских Нових десничара, назвао је Европску комисију „гомилом комуниста који презиру приватну својину“. Узгред речено, успех Корвина-Микеа на изборима за Европски парламент пољска штампа је назвала „потезом године“.

Док у Пољској себи трезвен поглед на Русију могу да дозволе само најхрабрији људи у опозицији, у Србији критика санкција и подршка „Јужном току“ – напротив, представљају политички мејнстрим. По изјави премијера Александра Вучића, Србија неће престати да подржава пројекат без обзира на озбиљне спољашње притиске.

Проблем се састоји у томе што ни ЕУ, ни САД, упркос катастрофалним последицама „антируске експанзије“, која је већ довела до грађанског рата у Украјини, немају намеру да се одрекну својих планова.

Дмитриј Бабић,