Проблем мина у Републици Србској и Федерацији БиХ још увек није решен

Међународни експерти, не без основа, говоре да је Босна данас најопаснија „минска“ земља. Противпешадијске мине су можда примитивно, али ипак страшно оружје. Имао сам прилику да видим последице употребе овог оружја за време својих посета Балкану у својству новинара. Међутим, овај проблем, остаје актуелан до данашњег дана.

За време рата у Босни и Херцеговини мине су се правиле у импровизованим условима. Израда се веома поједностављивала. Најважније је било да она поседује што разорније дејство. Муслиманска армија је користила и војне мине. И данас, 19 година након завршетка рата, у земљи се налази око 200 хиљада ове врсте експлозива.

Укупна површина минских поља – скоро 1400 квадратних километара. Највећи проблем је што не постоји документација и записи, јер мине начешће нису постављали војни специјалци. Минирањем територије су се бавили сви. Мало ко је знао прави „минерски посао“. Због тога тај проблем и дан данас постоји.

Након децембра 1995. године, од мина у Босни настрадало је око 2000 људи. Само погинулих је било 600 особа. Туристичке агенције, бизнис-партнери, често упозоравају туристе и бизнисмене на овај проблем и мало има оних који желе да улажу новац у „опасну активност“.

Планирано је било да се до 2019. године земља у потпуности очисти од мина. У Босни ради око 3000 сапера. Међутим, то се паказало мало. Постоји техника, жеља, али процес слабо иде. Требало је да се разминирање врши по 40 квадратних километара на дан, док је у пракси извођено по 15 квадратних километара. Детаљ који успорава процес – недостатак финансијских средстава. Од потребних 20 милиона евра, издваја се само половина ових средстава.

Може се рећи да су у Босни и Херцеговини одавно дигли руке од тога. Спроводе се разне конференције, али се мало ради. Међутим, 15% становништва (540.000 људи) свакодневно ризикује свој живот апсурдном смрћу од различитих врста „минских замки“, које су или заборављене или се крију. Сигурно би много поштеније било да се информације објаве, па макар и за новац.

Не треба заборавити још један детаљ из савременог живота. Људи живе веома сиромашно, једва састављају крај с крајем. У унутрашњости је одавно развијен бизнис сакупљања метала. Како би зарадили за хлеб, скупљачи отапада често без селекције ископавају све металне предмете. Често наилазе на мине, које сакате или убијају људе.

У послератној Босни и Херцеговини, већина чиновника раде за ЕУ. Сви теже да се запосле на места са добром платом. При томе, бирократе у министарствима и различитим међународним организацијама мало интересују свакодневни проблеми грађана. За већину, најважнији посао је потрага за спонзорима за своје различите програме. Нпр. повратак избеглица које би желеле да се врате и добију назад своју земљу и одузету имовину. За ово нема средстава, као што нема ни за чишћење земље од мина.

Константин Качалин,