Да ли су на Западу и нацисти прихватљиви ако су русофоби?

Светска јавност, навикнута на декларативну приврженост Запада антифашистичким традицијама, остала је благо речено затечена одлуком САД-а, ЕУ и скоро свих балканских земаља које их следе, да не подрже руску резолуцију против величања нацизма. У први мах је то можда изгледало као грешка, а онда се показало да је вест сасвим истинита, и штавише, да она заправо уопште није нелогична ако се узме у обзир да по тумачењу истакнутих историчара Холокауста, као и директора центра „Симон Визентал“, није ништа ново да Запад са благонаклоношћу гледа на нацисте, сматрајући их мањим злом од Руса.

Дакле, Русија је прво у свом сопственом парламенту, средином ове године, изгласала закон који забрањује рехабилитацију нацизма и хероизацију нацистичких злочинаца, те лажно тумачење Другог светског рата, а затим је у истом духу крајем прошлог месеца ставила пред Генералну скупштину Уједињених нација резолуцију са сличним садржајем. Међутим, на опште изненађење, она је била усвојена тек на једвите јаде, јер за њу није гласала ниједна чланица Европске уније, као ниједна балканска земља осим Србије, које су своје одбијање руске резолуције против глорификације нацизма, званично образложиле чињеницом да се на тај начин, као земље кандидати за чланство у Европској унији, само усклађују са заједничком европском позицијом.

Наравно, на том месту би имало смисла упитати се зашто је позиција Европске уније и Америке била таква да не подрже резолуцију којом се изражава забринутост због пропагирања идеологије фашизма, а невешто објашњење из Брисела да се у поменутој руској резолуцији наводно радило о „покушају злоупотребе борбе против неонацизма у контексту кризе у Украјини“, само је потврдило сведочења о томе да су за многе на Западу чак и нацисти прихватљивији од Руса, а докази за то су могли да се прочитају у угледном „Њујорк Тајмсу“, где је Ерик Лихтблау, аутор књиге „Нацисти у комшилуку: Како је Америка постала сигурно уточиште за Хитлерове људе“, дословно рекао да су америчке обавештајне агенције регрутовале бивше нацисте као „значајан антисовјетски капитал“, јер су „веровале да вредност обавештајних сазнања бивших нациста о Русима надјачавају све „моралне дилеме“ везане за њихово служење Трећем рајху“ – закључио је Лихтблау након свог обимног истраживања, а слично је мишљење изнео и Ефраим Зуроф, директор чувеног центра „Симон Визентал“ из Јерусалима, који је јавно на страницама часописа „Тајмс оф Исраел“ буквално казао да je одавно позната, како се изразио, „спремност званичника Сједињених Држава да сарађују са бившим нацистима“, а такође је другом приликом констатовао да Брисел „намерно спава“ пред растућим неонацизмом у појединим европским земљама.

Стога, имајући у виду таква сведочења релевантних израелских историчара, може се закључити како се ни до данас није изгубила западна традиција посматрања Руса као већег зла чак и од нациста, а дух те неславне традиције се очигледно осетио и приликом недавног гласања за руску резолуцију у Уједињеним нацијама. Међутим, ако ништа друго, утешна је чињеница што барем Србија, за разлику од свих других балканских земаља и чланица Европске уније, није пропустила прилику да осуди буђење неонацизма под изговором такозваног усклађивања са заједничком европском позицијом.

Ратко Паић,