Душан Т. Батаковић: Није смео да се подиже Берлински зид између Косова и Србије

У издању Јекатринбуршког универзитета на руском језику изашла је књига Косово и Метохија: историја и идеологија, директора Балканолошког института САНУ др. Душана Т. Батаковића. Са познатим научником и дипломатом Глас Русије је разговарао о забрани његових уџбеника, Берлинском зиду између Косова и Србије и концепцији „надзиране аутономије“.

Господине Батаковићу, зашто је за вас важан „руски првенац“?

- Годинама сам живео и радио по западњим земљама, што као историчар што као амбасадор. У Француској сам почетком 90-их почео да објављујем књиге на француском и енглеском, јер сам видео да је неспоразум Срба и света око разумевања србског питања управо на Западу. Зато сам и хтео да она историјска знања, која сам стекао у међувремену, поделим са широком читалачком публиком у настојању да се тај неспоразум смањи и да се дебате сведу на ниво научних расправа.

У Русији је ситуација нешто боља, али је степен познавања суштинских елемената србског питања и југословенске кризе, упркос неколико добрих књига, још увек недовољан. Била ми је велика жеља да објавим нешто и на руском језику, колеге су ме позвалe и замолилe да припремим једну књигу. Изабрао сам књигу о Косову, јер сам мислио да се кроз ово питање прожима скоро све оно што карактерише србски и некадашњи југословенски простор и да се кроз косовско питање, као кроз призму, преламају сва питања националних сукоба, верских подвојености, идеолошке острашћености и да кроз то можемо да објаснимо и читаву историју нашег простора на начин који ће бити разумљив и руској широј публици.

У својој књизи истичете да се после повлачења руског контигента са Косова 2003. године међународна заједница бавила искључиво јачањем албанске администрације покрајине и престала је да се бави србским проблемима. Са друге стране, Дмитриј Рогозин, некада стални представник РФ у НАТО-у, објаснио је да је одлука о повлачењу руског војног контигента са Косова била исправна. Ако се наше десатне једнице налазе под командом која спроводи другу, од нас далеку политику, ми нисмо у стању да обелимо грубе грешке које врши ова команда,  – говорио је Рогозин.

- Док је било руских трупа, Срби на простору Косова и Метохије, а и одређени политички чиниоци у Београду, очекивали су да ће бити пронађено међусобно прихватљиво решење и да ће преговори о будућем статусу Косова имати и неку објективну димензију, а да неће бити само формални преговори који воде ка стварању „Албанског Косова”, како га ја зовем. Већ је од почетка присуство руских трупа, сећате се, на аеродрому Слатина код Приштине, унело извесну паметњу у редове КФОР, мада је то формално требало да буде широка међународна коалиција под вођством НАТО. Већ тада је дошло до затегнутости. Мислим да би ситуација била другачија да је већ тада на власти био Путин. Али, руска присутност на Косову остала је симболична и без стварног утицаја. Ја сам чак у једном тренутку током преговора 2006.-2007. године, као саветник председника Србије предлагао да се Русија још једном врати на Косово и пошаље симболично 100-200 људи, претежно официра и подофицира у српске енклаве, јер показало се да тамо где нема руских трупа Срби се не осећају сигурно. Тада ми је речено да је то сувише скупо, што је по мени био изговор. Међутим, ствари су се већ одвијале веома убрзаним током и тек у једном тренутку, скоро пред крај преговора о Косову могло да се види да све тече ка инсталирању албанске државе. Реакција Русије је јако добродошла, пре свега око Ахтисаријевог плана, али из угла србских интереса била је ипак недовољна и закаснела. Чини ми се да ипак требало покушати да се ту успостави макар неки минимални баланс а не да Срби буду остављени на милост и немилост албанским екстремистима, против којих КФОР није имао не само снаге него ни воље да се боре.

Сматрате да концепција „надзиране аутономије“ коју је предложио Београд не би довела до оног до чега је довела „надзирана независност“ Мартија Ахтисарија?

- Сматрали смо да све што треба Косову, од европске будућности до толеранције, може да се оствари и у оквиру Србије, са једном веома широком аутономијом. Али смо се суочили са деветнаестовековним концептом националне државе, која је заснивана на ниподаштавању било чијег другог идентитета осим албанског. Упозоравали смо да ће Косово бити преседан, а не и случај sui generis. Не можете ви у међународној политици, ма како она вама изгледала као слабо контролисана џунгла, непрестано и без последица примењивати двоструке стандарде, то на крају покаже се као грешка, која вам се враћа у низовима. Све оно, на што је београдски преговарачки тим упозоравао, све се нажалост потврдило у годинама које су дошле. Нити је Косово независна држава у оном смислу како су они то замислили, нити је у међународном праву направљен корак напред, нити је нека неправда исправљена.

Специјални представник генералног секретара УН за Косово Кај Ејде још 2005. године је изразио незадовољство процесом повратка Срба у покрајину. Сада, крајем 2014. године, сведоци смо како се српске куће у Ђаковици руше у сред бела дана. Ко је пре свега крив за то што ниема никаквог прогреса?

- Криво је решење које је једнострано наметнуто, то је та лажна држава Косово. Сећам се једног разговора са Реџепом Ћосијом у Приштини, 1991. године. Он ми је рекао, знате, колега Батаковићу, дајте ми да срушимо тај Берлински зид између Албаније и Косова. Ја сам му рекао да немам ништа против тога али да сам против тога да се подигне нови Берлински зид на Јарињу и на Мердару. Управо то се догодило. Када ви подигнете Берлински зид према Србији, онда и староседеоци и повратници немају никакву будућност. Када заузмете неовлашћено нечију имовину, а нема никога да вас спречи, онда је то закон јачег, и криви су они који су изгурали концепт независног Косова по албанском концепту етничке искључивости.

Када ће се Ваша књига која је изашла на руском појавити и на албанском? Питам зато што се сећам како је 2010. године некаква комисија на Косову забранила ваш уџбеник за 7. разред, пошто су у њему Албанци приказани као „људи који су користили насиље против Срба“?

- Десила се класична ствар да Албанци на Косову подметну неколико Срба, који раде за њих, да ту књигу прогласе непожељном. А све због једне једине реченице где сам рекао да је на Косову у 19.веку ситуација била тешка, јер су албански одметници прогањали хришћане. О томе постоје милиони докумената, ја сам историчар а не фалсификатор, и не могу да кажем да су међуетнички односи били идеални и да је суживот већ тада био могућ. Нажалост, све је било супротно од тога, ја сам увек и тражио неки добар пример да и њега истакнем, да то не буде једнострана слика историје. Међутим, тих примера је било толико мало да нису заслуживали да буду истакнути. Сећате се приче о албанским војводама који су штитили манастире на Косову? Сада је од тога направљена једна митска прича, како храбре албанске војводе штите манастире… Али од кога? Од Албанаца - екстремиста, који су покушавали да их опљачкају и запале. А ко су те војводе? То су часни људи из тих крајева, међутим, они то не раде бесплатно. Они су плаћени заштитници, њима ти манастири плаћају у храни, у шуми, у новцу.

Никакво умивање историје неће нам помоћи да дођемо до бољег разумевања. Мислим да је лековито да се зна истина, чак и ако се пише у уџбенику за седми разред основне школе. Иначе је тај уџбеник на Косову веома читан, тако да је забраном, онима који су то урадили направљена медвеђа услуга.

Када говоримо о Албанији, на албанском је изашла једна књижица од 70 страна, одломак из једне моје књиге на енглеском о Србији и Албанији у Првом светcком рату. Додуше, то је пиратско издање, али ја се свеједно радујем томе. Како чујем, она је добро примљена. Мислим да је веома важно да се преводе и читају међусобно србски и албанcки аутори, наравно ако се ради о књигама које имају научни, а не пропагандни карактер. Јер наука на крају ипак нађе свој неки пут, иако није нетачна ни она максима да победници пишу историју.

Тимур Блохин,