Земље ЦИЕ не желе да се свађају с Русијом

Конструктивни резултати посете председника Русије Владимира Путина Београду сведоче о томе да значајан део европске јавности не прихвата антируску фобију Брисела и Вашингтона.

И не ради се само о историјској традицији и плодној сарадњи између Русије и Србије, и њеним суседима из региона Централне и Источне Европе, већ и о конкретним великим пројектима које Москва нуди својим партнерима. САД и руководство Европске уније су изнервирани, али нису у стању да побију руске адуте.

„Рат санкцијама“ који је Русији наметнуло руководство Европске уније и САД приморава нас на то да се озбиљно замислимо о адекватности бриселских структура. Мерило ефикасности сваке стратегије представљају њене конкретне последице. И с ове тачке гледишта моменат који је Запад изабрао за конфронтацију с Русијом се не може назвати повољним. Између осталог, и у погледу друштвено-економских показатеља.

Светска тржишта која су опет пропала сведоче о новом замајцу економске кризе. Европска централна банка (ЕЦБ) није успела да достави програм додатне финансијске стимулације за извођење европске економије из кризе. ЕЦБ није у стању да адекватно помогне економији еврозоне увођењем хитних мера због опозиције коју представља Немачка, признају извори из Брисела. „Инвеститори су заиста забринути због ситуације у Европи и погоршања економских показатеља, које запажамо,“ – констатује водећи стручњак у области инвестиција америчке компаније Greenwood Capital Associates LLC Волтер Тод (Walter Todd).

ММФ је навео погоршане прогнозе за светску економију, а руководиоци Федералног резервног система САД су признали да то може негативно да се одрази на темпо раста националног БДП. „Економски раст у свету је и даље разочаравајући, притом остају на снази геополитички ризици и бојазни везане за ширење еболе,“ – каже у закључку управник компаније Pengana Capital Ltd. у Мелбурну Тим Шредерс (Tim Schroeders).

У оваквој ситуацији руководство САД и ЕУ ултимативно захтева од европских земаља да практично раскину трговинско-економске везе с Русијом и да се одрекну реализације пројеката који доносе обострану корист – између осталог, и оних у енергетској сфери. Треба ли се чудити све јачој опозицији према оваквим плановима?

Амерички стручњаци и публицисти звоне на узбуну. Ево карактеристичног цитата из чланка познатог политиколога Џексона Дила (Jackson Diel) у листу The Washington Post: „Премијер Мађарске Виктор Орбан (Viktor Orbán) је изјавио да је пример деловања Путина у Русији достојан подражвања, словачки премијер Роберт Фицо (Robert Fico) је могуће лоцирање војске НАТО у својој земљи упоредио са „совјетским упадом из 1968. године“, исто су учиниле и чешке власти. Ове земље су се такође заложиле против антируских санкција“. Све ове земље су чланице НАТО – ужаснуто подсећа аутор чланка и додаје да још јаче проруске симпатије постоје у Србији, која је кандидат за улазак у ЕУ.

Заиста, можемо се сложити с мистером Дилом у томе да су, како пише, „многе земље НАТО полако почеле да нагињу на страну Москве“. Али, да ли се томе треба чудити? Јер сами западни стручњаци признају економску и политичку неодрживост антируског курса Запада. Како пише лондонски лист The Financial Times, „западни руководиоци тешко да су свесни колико Москви провокаторски изгледа напредовање НАТО у источном правцу“. Осим тога, наставља издање, ЕУ „шаље сличне провокативне сигнале својим програмом „Источно партнерство“.

Овакве активности Запада у Европи објективно стварају нове линије деобе и приморавају Европљане да начине избор који не желе. Овај избор се намеће и земљама ЦИЕ које не само да нису криве за садашњу финансијско-економску кризу у Европској унији, већ су насупрот „староседеоцима“ ЕУ, од почетка водиле умеренију економску политику – подсетио је стручњак Института за економију РАН Вјачеслав Сенчагов:

Источноевропске земље, ма како чудно то било, између осталог, нису толико „надувале“ кредите и водиле су уздржанију кредитно-финансијску политику. С друге стране, такође не можемо да кажемо да у насталој ситуацији могу да делују потпуно самостално. Оне су ипак чланице Европске уније.

Садашње противречности у редовима Европске уније у вези с питањем развоја односа с Русијом могу имати још озбиљније институционалне последице по саму организацију. Између осталог, могу се наћи у опасности интеграциони економски модели. Професор руске Финансијске академије Борис Рубцов је приметио за „Глас Русије“ да је за сваку конкретну земљу потребна објективна анализа свих плусева и минуса унификације политичког и економског курса у оквиру ЕУ:

Догађаји који се дешавају у Европи сведоче о томе да је у неким случајевима заиста боље сачувати независност у истој овој економској политици. То ће бити исплативије. Било како било, сваки конкретан случај треба анализирати понаособ. То већ зависи од сваке земље и њеног положаја у Европи и у свету.

У недавном говору у Сејму-парламенту премијерка Пољске Ева Копач (Ewa Kpacz) је истакла да је забринута због „изолације Пољске“ у Европској унији, за шта разлог може бити формулисање „нереалних циљева“ у Украјини. Међутим, Варшава у томе ни из далека није усамљена. „Нереалне циљеве“ у вези с Украјином и Русијом су пре свега формулисали Вашингтон и Брисел. Из тога проистичу све многобројнији проблеми у Европској унији.

Петар Искендеров,