Биковић: сарадња са Михалковим као Божја воља

Милош Биковић је један од најпознатијих младих србских глумаца данас. Највећу популарност стекао је у филму Драгана Бјелогрлића „Монтевидео, бог те видео!“. Ипак, своју каријеру он успешно гради и ван граница Србије. Наиме, Биковић је играо у филму Никите Михалкова „Сунчаница“, а светска премијера овог кинематографског остварења je одржана синоћ у Београду.

Филм је снимљен према мотивима великог руског писца Ивана Буњина, а Михалков је спојио два, жанровски потпуно различита Буњинова дела: „Сунчаницу“- кратку причу о изненадној страсти и „Проклете дане“- дневник писца о револуцији, коју он никада принципијелно није прихватио.

О томе како је уопште дошло до сарадње Биковића са чувеним Никитом Сергејевичем Михалковим, млади глумац говори за „Глас Русије“:

- Мени је Никита Михалков био омиљени редитељ још пре него што сам уписао Факултет драмских уметности у Београду, пре 8 година. Одувек сам имао ту неку необјашњиву склоност и љубав према Русији. Никита Михалков је као један од најпознатијих представника Русије данас, био за мене и један од омиљених редитеља.

Дешавало се и то да су се са мном чак и шалили на факултету и говорили- „ма да, то кад будеш играо код Михалкова онда ћеш моћи тако да причаш...“. После снимања „Монтевидеа“ разговарао са братом, који је иначе монах и он ми је рекао да би требало да пишем писмо Никити Михалкову и да му кажем да желим да играм у његовом филму. Ипак, нисам писао, јер сам сматрао да има сигурно много Руса који су исти као ја и чак бољи. Зашто би мене Михалков узео за улогу у руском филму, осим ако му не треба Србин? Мислио сам да ако му треба, Михалков ће доћи у Србију и ја ћу чути за то. Сматрао сам да ако је то Божја воља, да ће се то десити, писао ја писма или не. Дакле, нисам писао Михалкову, иако неки медији наводе да јесам.

Нисте писали режисеру, али сте ипак заиграли у његовом филму. Како је на крају ипак дошло до тога?

Пола године након мог разговора са братом, звонио ми је телефон, звали су ме на кастинг за главну улогу код Никите Михалкова. Нисам добио главну улогу, али сам добио једну значајну улогу. И мени је сама сарадња са Михалковим, па макар и да сам само статирао у филму, веома значајна. Од тада све објашњавам тиме- Божја воља и/или Божје допуштење.

Како можете да окарактеришете великог руског режисера? Да ли је захтеван или можда строг...?

Није он човек који од људи око себе захтева, већ сама његова појава и сама његова ватра, жар са којим он ради, од људи извлачи максимум. Он просто све око себе тиме зарази, тако да ви то ни не осетите, а као да вас је натерао да надиђете себе, своје страхове, своје границе. Он јесте строг, али уз велику дозу топлине, онда ви ту строгост ни не осетите. А та строгост јесте потребна да би се та креативна атмосфера на снимању успоставила. Уз то, Михалков има толико ауторитета иза себе, да не мора ту строгоћу да подвлачи.

Реците нам нешто о вашој улози, о лику којег играте у „Сунчаници“:

Он је један млади војник, који је 1920.године потпуно сломљен, јер схвата, као и сви ти војници, да је не само поражен од стране политичких, односно физичких непријатеља, од стране Црвене армије, него је поражен зато што схвата да свет у којем је он живео и који је формирао његове идеале више не постоји. Не постоји више та Русија, не постоји та врста војног кодекса, части, племенитости. Он је поражен као Рус, као руски човек тог времена, јер схвата да тог света више нема.

Колико је било тешко „уронити“ у улогу, како сте се спремали за њу?

Од продукције сам добио неколико стотина страница материјала, докумената и Дневник генерала Деникина и наравно читао сам остале Буњинове приче. Осим тога, овде у Србији сам упознао људе који су потомци белих емиграната, који и даље чувају нпр баш тај неки кофер са дуваном који су наследили од својих предака. Лик којег ја играм, такође има такав кофер... Јер ти људи су одатле, тачније хиљаде људи са Крима су отишли у емиграцију, неки од њих у Југославију...

Јована Вукотић,