BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Подела Југославије почела у Аргентини!

Подела Југославије почела у Аргентини!
15.03.2009. год.

После ексклузивних докумената из „Вечерњег листа“, који доказују да је америчка обавештајна служба чувала Анта Павелића и с њим правила планове за Југославију после Тита, постаје јасно да споразум Павелић-Стојадиновић из 1954. никако није био договор двојице излапелих емигрантских лидера, већ темељ о којем ће се разговарати у Карађорђеву 35 година касније

Први пут у јавности... Шокантна фотографија „Вечерњег листа" с потписивања споразума Стојадиновић - Павелић о разграничењу Србије и Хрватске

Извештаји америчких специјалних агената, пронађени у Националном архиву у САД, које хрватски „Вечерњи лист" већ неколико дана ексклузивно објављује на насловним странама свог листа, потврђује да су вођу усташа Анту Павелића у Аргентину склонили и тамо чували агенти америчке обавештајне службе.

„Вечерњи лист" објављује и серију ексклузивних фотографија до сада непознатог „старог Павелића" које, како нам је речено у уредништву листа, изазивају незапамћено интересовање у Хрватској. Оно што би нашу јавност данас могло да занима више од извештаја америчких агената Вилијама Говена и Луиса Каниглија са све „препоруком да се Павелић никако не испоручује Титовој Југославији", јесте шокантан документ да је „Павелић с Американцима преговарао о преуређењу Југославије после Тита". Нарочито ако се на писање загребачког дневника надовежу ексклузивна документа из Досије Удбе предратног председника Владе Милана Стојадиновића, која су у поседу Прессмагазина. Онда постаје јасно да споразум Павелић-Стојадиновић из 1954. више никако не може бити договор двојице излапелих емигрантских лидера, већ темељ о којем ће се разговарати у Карађорђеву 35 година касније.

Милана Стојадиновића нико није боље описао од агената Удбе дајући му - на почетку њихове сарадње 1952. године - конспиративно име „Мерцедес". Јер, три пута министар финансија, два пута председник владе и министар спољних послова, један од најбогатијих Срба у историји, несумњиво највећа политичка и економска личност предратне Југославије, а после рата оснивач чувеног „Економиста", саветник Перона и једини неамериканац члан светског борда Ротари клуба. Био је заиста - српски Мерцедес.

То је човек који је успео да превари Немце. Гестапо ће тек 1942. тужно закључити да је Стојадиновић све време „енглески човек".

То је човек који је две године у Буенос Ајресу сарађивао с најпознатијим комунистичким обавештајцем Бошком Видаковићем, директором СИД-а. Требало је да му помогне у хватању Анте Павелића, али је у последњем тренутку откачио и Бошка и комунисте, како би с Павелићем у својој кући потписао договор о разграничењу Срба и Хрвата; толико сличан фамозној салвети по којој су цртали Туђман и Милошевић, рушећи Титову Југославију у Карађорђеву.

Да ли су Стојадиновић и Павелић били толико далековиди или иза политичког договора двојице најважнијих људи хрватске и српске емиграције стоји ЦИА? То и данас вероватно зна само ЦИА, тек, Прессмагазин после толико година у досијеу Милана Стојадиновића проналази његову претњу југословенском конзулу који се представља као Карлос, након што му после две године „сарадње" још није пуштен брат Драгомир из затвора у Београду.

- Од мене могу да дувају топли и хладни ветрови - запретио је Стојадиновић. И већ недељу дана касније напустио договор с комунистичким властима, осванувши са све сликом на насловној страни у новооснованом хрватском емигранстком листу „Избор".
Новинар га представља као „великог и симпатичног Србина", при чему се у Стојадиновићевој кући „испијају наша хрватска и српска шљивовица".

- Оно што ја тражим за српски народ не могу да не признам и хрватском народу. То становиште заступао је и мој велики учитељ Никола Пашић још за време Првог светског рата, када се први пут повела реч о стварању заједничке државе Србије и Хрватске.

Уосталом, идеја о стварању Југославије није поникла код нас у Србији, већ је дошла као импорт из ваших хрватских крајева. Била је грешка што онда није Хрватима дато оно што им, по мом мишљењу, сада треба дати - казао је Милан Стојадиновић.

- Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању - наставља Стојадиновић, и додаје: - Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству, те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у обрани заједничких интереса.

Аналитичари међу српском и хрватском емиграцијом одмах су проценили да је само питање времена када ће двојица „бивших" да се нађу за преговарачким столом. Стојадиновић је то већ знао. У појединим емигрантским листовима, које је спознорисао, појављивали су се наслови: „Свиће на Дрини" или „Мир на границама Србије и Хрватске".

Крајем 1954. и Павелић даје интервју „Избору". На сва уста хвали „политичку мудрост др Стојадиновића" и најављује потписивање „повијесног споразума" уз констатацију како је „и код народа у Србији, те код његових поштених синова у туђини сазрело мишљење да је Југославија, посебно она прва, била несрећа за оба народа".

И док су се Павелић и Стојадиновић међусобно частили комплиментима, испијали „хрватску и српску шљивовицу", породично се посећивали и један другог називали „највећим сином" хрватског, односно српског народа, њихову емигрантску сабраћу све је више копкало питање: шта, заправо, стоји иза овог политичког домунђавања и „излива нежности" међу дојучерашњим смртним непријатељима? Данас схватамо да је то у ствари била америчка обавештајна служба, која је Милану Стојадиновићу и експресно решила ослобађање брата (Драгомир стиже у Аргентину већ 1955. иако му је Карлос тврдио да то неће бити могуће док им не да неки траг до Павелића).

Стојадиновић не само да није дао траг, већ се сада очигледно ругао Удби позивајући Павелића у његову кућу у Буенос Ајресу да потпишу „смрт Титове Југославије". После вечере повукли су се у једну собу где су сат и по разговарали у четири ока. Нико тачно не зна о чему се причало и да ли су уопште стављени потписи на два примерка текста споразума који је Стојадиновић држао у џепу сакоа, тек делови споразума објављени су у емигранстким новинама.

Мирна старост... Анте Павелић, највећи фашистички злочинац који се спасао

Према споразуму двојице „лидера" у емиграцији Хрватска би остала у оквиру авнојевских граница, а Босну би поделила са Србијом, границом која би ишла рекама Босном и Неретвом.

- Нама Сарајево, вама Бањалука која је, додуше, српска, али за љубав мира учинили бисмо тај уступак, а као противуслугу тражићемо Дубровник - говорио је Стојадиновић.

Мада се то вешто прикривало, детаљи споразума Павелић - Стојадиновић процурели су у јавност после једне емигрантске седељке код извесне госпође Маштровић у Буенос Ајресу. Овом пријему присуствовао је и хрватски свештеник и публициста Ђуро Балоковић, који је касније написао: „Једне вечери окупили смо се у салону госпође Маштровић, када се појавио и др Стојадиновић.

У опуштеној и шљивовицом подгрејаној атмосфери, Стојадиновић је први пут наговестио основне одреднице споразума с Павелићем, нагласивши да прва тачка гласи: „Вођство Српске радикалне странке, која је најјача српска странка, признаје право Хрватима на сопствену државу". Када се повела реч о најважнијем питању - будућим границама, Стојадиновић је објаснио да ће „дефинитивне границе одредити српска Народна скупштина, односно хрватски Сабор".

- Господине председниче - приметио је Балоковић - као што вам је познато, не постоји ни Хрватски сабор ни српска Народна скупштина. Титове републичке парламенте не признајемо ни ми, а ни ви. Ако би дошло до распада Титовог режима, морало би одмах да се уреди привремено разграничење како би се избегли трагични неспоразуми из 1941. године!

Стојадиновић је одговорио: „Павелић и ја смо мислили о томе. У Хрватској би се та граница ‘покривала' с границама садашње Републике Хрватске. Босну ћемо поделити по пола, и то тако да граница иде рекама Босном и Неретвом. Затим: нама Сарајево, а вама Бањалука. Додуше, западна Босна је у већини српска, али ми ћемо учинити тај уступак у интересу мира. Зато ћемо од Хрвата тражити противуслугу - да нам врате Дубровник!"

Балоковић је запрепаштено заустио: „Али, господине председниче, па ви знате да је Дубровник хрватски."

- Наши кажу да је српски - наставио је мирно Стојадиновић. - Било како било, нама Србима треба један широк излаз на море и један град западноевропске културе. Иначе ће Србија заувек остати мала континентална провинцијска земља. Срби који би остали у Хрватској нека се зову православним Хрватима, или нека остану, ако хоће, Срби. У једној правој демократији то, уосталом, и није проблем.

Формираћемо комисију која ће на један људски и миран начин спровести размену становништва и добара. Сељаци из Хрватске који хоће у Србију добиће куће и имање отприлике у истој вредности, и обратно. За раднике и чиновнике сеоба није никакав проблем.

Говорећи о споразуму с „пријатељем Павелићем", Стојадиновић је оценио да ће после „скорог пада Титовог режима" светске силе одредити привремене границе.

Стојадиновићеве оцене биле су због свега овога као бомба, посебно међу хрватском емиграцијом. Припадници ХСС-а нису хтели ни да чују о некаквом споразуму са Србима и жестоко су се окомили на Павелића, називајући га издајником: „Раније је продао Далмацију, а сада тргује и Босном и Дубровником", грмела је бројна емиграција. Истовремено, у Павелићевом „Хрватском домобрану" тај споразум су величали као „плод политичке мудрости поглавника".

Да би ствар истерао до краја, Балоковић је затражио од Павелића да се коначно изјасни о споразуму. Павелић није био вољан да разговара о томе, али није порицао да је споразум са Стојадиновићем постигнут. О Стојадиновићу је рекао: „То је један поштен и паметан српски политичар који је схватио да се са Хрватима може разговарати ако им се призна право на државу."

О томе како замишља поделу Босне такође није желео детаљније да прича. Само је рекао: „Ако Срби и Хрвати желе да се споразумеју, ни једни ни други не би смели да инсистирају да целокупна БиХ припадне само њима."

Дубровник је био једина спорна тачка „споразума Павелић - Стојадиновић". Док је Стојадиновић говорио о Дубровнику као чињеници будућности, Павелић је толерантно најавио могућност слободне одлуке (плебисцита), па чак и самостални Дубровник.

Велики (не)пријатељи... Милан Стојадиновић (лево) у усташки злочинац Анте Павелић (у средини)

Тек 1960. године, неколико месеци после Павелићеве смрти у Мадриду, Стојадиновића је у Буенос Ајресу посетио стари познаник Бранко Пешељ, предратни секретар вође ХСС-а Влатка Мачека. Пешеља је, наравно, интересовало да ли је уопште био потписан „споразум Павелић - Стојадиновић" о мирном разлазу Срба и Хрвата и оснивању њихових самосталних држава.

- Истина је - одговорио је Стојадиновић. - Ја сам с Павелићем био у најбољим политичким и пријатељским односима. Наше су се породице међусобно посећивале. На Павелића сам гледао као на најспособнијег хрватског политичара и зато сам сматрао умесним да се са њим споразумем.

- На каквој основи је био начињен ваш споразум - интересовало је Пешеља.

- На врло једноставној. Миран разлаз Срба и Хрвата. Сви хрватски крајеви да се припоје Хрватској, а сви српски Србији. Кад већ не можемо да будемо чланови једне државне заједнице, зашто да не будемо добре комшије - рекао је др Милан Стојадиновић.

- Значи - био је упоран Пешељ - ви БиХ сматрате српском земљом?

- Слушајте, Пешељу, ја сам ученик Николе Пашића и борићу се за уједињење свих српских земаља и крајева... Ваљда не мислите да сам ја мање добар Србин од Пашића.


Припреме за бег

Павелићев бег из Загреба био је припреман пуно пре слома НДХ. Документација којом се користио за бег, „аусвајс", издата је у Грацу, у Конзулату НДХ, у августу 1944. (вероватно је била антидатирана), а гласила је на Антона Сердара. За разлику од познатих снимака на којима се камуфлирао брковима и брадом, на новим сликама први пут се види Павелић само с брковима и алпским шеширом.

Документ који објављује „Вечерњи лист" показује да се Павелић у време скривања у Аустрији озбиљно припремао за разговор с америчким обавештајцима. Меморандум је Павелић диктирао на брзину. На првој страници документа стоји руком дописано: „Само као водич пред америчким окупационим трупама".

Према постојећој документацији, Павелић се скривао по аустријским манастирима. Југословенски обавештајци 1946. припремили су све за хапшење „државног непријатеља број 1". Међутим, Павелић је мистериозно нестао из Аустрије. То није могао да учини без помоћи Американаца, јер је седиште америчке обавештајне службе било управо на северу Аустрије, у градићу Зел Ам Си. Део клера приврженог усташком покрету скривао је многобројне усташке лидере, али Павелића не би могао да сакрије да није било кључне помоћи обавештајних служби западних сила. Према документима које објављује „Вечерњи лист", Павелића су од 1945. до 6. новембра 1948, када италијанским паробродом „С/С Сестриере" плови у Аргентину, у стопу пратили савезнички обавештајци.


Заштита Ватикана

У великом извештају из 1947, агенти америчке обавештајне службе кажу да је „субјект" „насилни хрватски националиста, а да су му Срби из освете побили све чланове породице, па је постао још радикалнији и стао на чело усташког покрета". Наводе да се био оженио „Јеврејком с којом има две ћерке и сина". Фанатични је противник Срба и, тек нешто мање, православља.

Спомињу и приче о „благу" које су одвезле Павелићеве снаге из Хрватске. „Британски потпуковник Џонсон надзирао је улазак два камиона имовине Католичке цркве у британску окупациону зону. Камиони су, затим, у пратњи већег броја свештеника и британског официра, ушли у Италију и отишли на непознату локацију." Агенти пишу да „благо" служи за финансирање хрватског покрета отпора у Југославији (спомињу се генерал Бобан и крсташи). Закључују да Павелићу „сигурно помаже неко моћан". Наводе разлоге зашто га не треба изручити Југославији: „Павелић је борбен, фанатичан, сматра да ће се вратити као херој, зато ужива заштиту Ватикана те, с обзиром на то да се од Титовог режима не може очекивати да ће икоме пружити праведно суђење, субјекта не треба предати садашњем југословенском режиму... изручење би само ослабило снаге које се боре против атеизма и помогло би комунизму у његовој борби против цркве".

Вилијам Говен и Луис Каниглија, ипак, нису несвесни његових злочина: „Павелићеви злочини у прошлости не могу бити заборављени, али могу му судити једино Хрвати представљени хришћанском и демократском влашћу", пишу агенти и објашњавају да је то став Ватикана.



  • Извор
  • PressOnline
  • Повезане теме


Коментара (4) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Полазак детета у школу је веома важно раздобље у његовом животу. Игра се постепено замењује књигом и школским обавезама и неретко је овај прелаз највећи проблем. Због тога и...


Министарство здравља Владе Републике Србије саопштило је данас да је у последња 24 часа регистровано 3.519 новооболелих од коронавируса, од тестираних 13.087 узорака. Од ове болести

Словачки премијер Игор Матович одбацио је могућност враћања вакцина "Спутњик V" Русији, рекавши да ће се ефикасна вакцина користити за спасавање живота у земљи без обзира на поделу у...


Делегација Владе Црне Горе, предвођена премијером Здравком Кривокапићем присуствовала је сахрани епископа захумско-херцеговачког Атанасија у Требињу.

"Глава хоботнице се налази овдје, у државним структурама, у полицији, тужилаштву и мјесту предсједника Црне Горе. Она је срасла и повезана са криминалним групама из региона", поручио је Мандић...


По Патријарховом благослову писмо је прочитао Његово Високопреосвештентсво Митрополит дабробосански г. Хризостом


Остале новости из рубрике »