Србском новинарском друштву (1881)

УДРУЖЕЊУ НОВИНАРА СРБИЈЕ
 
 
После мог сазнања за постојање вашег  сајта „Ћириловање“, желим да вам изнесем моје мишљење о њему. Појављивање „Ћириловања“ заслужује сваку похвалу, чланци које објављујете су умесни, основани, прикладни, сврсисходни и корисни, и свакако ће допринети приметнијој употреби ћирилице у укупном животу нашег народа, и – што је најважније – очувању ћирилице, која се данас налази готово пред истребљењем.. У томе вам желим да истрајете и не посустанете. Оно што је добро неће пропасти, па бих желео да вам скренем пажњу на оно што сам запазио да у садржају ваших текстова недостаје. А то је чињеница да наши сународници, а сигурно и највећи део чланова вашег Удружења, не знају да искорењивање ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је у европским, светским, аустро-угарским, југословенским и србским размерама покренуо Ватикан, („Сва писма осим јеврејског, грчког и латинског су 'ђавоља дела'“), прихватили га Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“), наставили словеначки, хрватски и србски комунисти („Раскрстили са великосрбском буржоазијом и србских хегемонизмом“), а довршавају га све постјугословенске власти у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Републици Србској и Србији без обзира на страначку припадност.
 
Сви ми, па и сви ваши чланови, па и сви политичари на власти у свим бившим југословенским републикама, смо рођени и одрасли уз речи „боја“, јастук“, „сандук“, „паре“, „џеп“, „чаршав“ и друге, па их сматрамо за „наше речи“, иако су то турске речи. Мало Шиптарче рођено у месту Србица на Космету одраста уз своју породицу, комшилук, родбину, сународнике, а који употребљавају речи из земљорадничке терминологије „вадит“ (наводњавати њиву импровизованим каналићем направљеним мотиком), „прашит“ („опрашивати“, окопавати мотиком), „вишња“, „љобениц“, „карставеци“, „љопат“ (лопата, али и весло), и кад одрасте, у живот ће се кладити да су „Србица“ и све ове побројане речи – шиптарске речи. Када се у Србији, а и у свим осталим југословенским просторима, роди дете, сви прехрамбени, одевни, хигијенски предмети и играчке који се због принове уносе у кућу на себи имају искључиво латинична слова. Цртани филмови на ТВ, уз које нам деца одрастају, садрже искључиво латинична слова. Сви предмети које деци дајемо као рођенданске поклоне – сликовнице, бојанке, бицикли, фото-апарати, мобилни телефони, рачунари, одевни предмети – на себи имају искључиво латинична слова.  Кад проходају и изађу на улице, на радњама ће виђати искључиво фирме са латиничним словима. Када пођу у школу, у Србији не постоје свеске које би на корицама и вињетама имале друкчија слова осим латиничних. Кад почну да залазе и у продавнице, неће доживети да виде ни један артикл који би на амбалажи имао друкчија слова осим латиничних. Итд. Шта може бити последица овога? Оно уз шта одрастају, то сматрају за „своје“, „нормално“, „уобичајено“, „вајкадашње“, па касније неће ни примећивати нестајање ћирилице, јер је око њих – „све нормално“.  
 
Дакле, позивам вас да помогнете да нам народ пре свега сазна за само постојање проблема нестајања ћирилице, јер он о томе не размишља, јер га и не примећује. Зато народ мора да сазна и шта су све наши преци доживљавали, какве притиске и насиље да би се одрекли ћирилице и прихватили латиницу, а они су све то издржали, пружали су отпор и нису поклекли.
 
Ми „Чувари ћирилице“ знамо што-шта што је народу потпуно непознато, па бисмо желели да га упознамо са неким чињеницама из даље и ближе прошлости.
 
Србски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се Двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на србски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православне вере, са циљем да Србе одвоје од православне Русије. Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када је граничарски официр Филип Радотић био осуђен на смрт зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:
- Да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;
- да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
- да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;
- да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;
- да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
- да се насељавају у одређене области и одређена насеља.
 
Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али  лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе – на католичку веру.
 
Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!
 
Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. г. отпочео је свеопшти напад и на српску ћирилицу. Хрватски Сабор већ 1914. г. доноси одлуку о забрани ћирилице на  целој територији Хрватске.  Године 1915. и Сабор Босне и Херцеговине такође доноси одлуку о забрани ћирилице. Аустро-угарски генерал Хрват Стјепан Саркотић је том приликом изјавио: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“. Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића: да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи – слова! Двор такође забрањује ћирилицу на целој територији царства, и наређује Србима да спале све своје ћириличне књиге, а код кога се затекну, казна је била одлазак у логор, па и смрт. Немцима је приликом бомбардовања Београда 6.4.1941. г. било важније да униште Народну библиотеку са непроцењивом збирком србских ћириличних рукописних и штампаних дела, него да униште – српске аеродроме! Кад год је неко нападао Србију, нападао је и њену ћирилицу!
 
За време окупације Србије 1915 – 1918. г. аустро-угарски војни гувернман је забранио употребу ћирилице у јавном и приватном животу, па и у школском програму. Сви јавни натписи и фирме на радњама су морали бити на латиници. Сви србски учитељи су добили отказе, а њихова места су заузели Хрвати, Срби из Војводине и муслимани из Босне и Херцеговине који су имали подофицирске чинове а проглашени су неспособним за трупну службу. За директоре школа у Србији постављени су официри из истих крајева неспособни за трупу.
 (фотоалбум.чуварићирилице.срб/index/category/У_дворцу_Хабзбурговаца)
 
По повратку српске војске са Солунског фронта, у Србију се вратила и ћирилица, а „србска латиница“ је отишла са својим најуреним родитељима. 1.11.1918. године управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу: "Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."
 
У партизанској Југославији главну реч су водили Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, бивши аустро-угарски поданици одрасли на мржњи према православљу и ћирилици.  Сад су пред собом имали одрешене руке и чисте путеве да спроведу искорењивање ћирилице.
 
Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству  је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950.
(https://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf#page=155) – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:
 

 
Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:
 
„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: "У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“. И почело је спровођење „дугорочног приступа овом проблему“:
 
- Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња србска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова србског језика и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена двострука штета. Онемогућено је слање порука на србском језику, али и на свим осталим југословенским језицима, јер је сада недостајало чак 8 знакова за 8 гласова србског језика. Слова „Q“, „W“, „X“ и „Y“ нису била од користи, а недостајали су знаци за слова „Ђ“, „Ж“, „Љ“, „Њ“, „Ч“, „Ћ“, „Џ“ и „Ш“, па смо добијали телеграме „Цеститам венцање“, „Срецан Бозиц“, а и сужене су могућности успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Ове жртве су свесно прихватане само да би се постигао „дугорочни циљ“.
- Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације србског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
- До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
(фотоалбум.чуварићирилице.срб/index/category/ћириличне_регистарске_таблице)
- Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу.  И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.
-  У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
- Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
- Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „стечени рефлекс“ већ био потпуно формиран.
- У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ/СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако:
– У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
– у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
– предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
– војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;
– у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови
– искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Једино место где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. То је једино где војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!)  
– војници и морнари у гарнизону  Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису доспевала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.
– Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на србској ћирилици. Руси, Грци, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.
 
Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом!
 
Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре србскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу!
 
Године 2010. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су на крају школске године на табли исписали поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године видео је да су се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа, писмом на коме су се описменили – „равноправном“ србском ћирилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су заборавили своје. Ето правог циља седатива о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – да подвали! Чим су научили туђе, сместа су заборавили своје!
 
И, циклус из времена рођења њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији противници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших противника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора, запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће наставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупатора! Да добровољно настави да живи под окупацијом!
 
После Новосадског „договора“ ни један учитељ, наставник или професор није србској деци рекао зашто она  за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, то нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и латиница – србско писмо. Због тога данашњи Срби нервозно реагују  кад чују израз „хрватска латиница“. Просветни радници већ много генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Југославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као мираз, па србска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима писали глагољицом, па и ћирилицом!
(фотоалбум.чуварићирилице.срб/picture/Индоктринација/category/Новосадски_договор)
Али то данас не знају ни сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и ћирилицом – па онда  младим Србима не можемо ни замерити што то не знају. А лингвисти из времена комуниста су то србско незнање злоупотребили, па су србском народу подвалили тако што су истинити став: „Ми Југословени имамо два писма“ жонглерски преокренули у подвалу: „Ми  Срби имамо два писма“! И данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су чак отишли и корак даље – измислили су и „српску латиницу“! „Србска латиница“ – дијагонала троугла! „Србска латиница“ – муслимански чварци! „Србска латиница“ је зубна протеза која је Србима уграђена после претходног насилног избијања здравих зуба!
 
 
                                                Жељко Филиповић,
                                                Чувар ћирилице, Ниш.