Jелица Курјак: резултати вишегодишњег успешног службовања

Гост данашње емисије "Пословни разговори" је сада већ бивша амбасадорка Републике Србије Јелица Курјак, са којом је наша стална ауторка Јована Вукотић разговарала о економској кризи, конкуренцији на руском тржишту и, наравно, односима наше две земље.

- Ове године, тачно 5.децембра завршавам мандат као амбасадор у трајању од 4 године. Морам да нагласим да сам ја овде укупно 11 и по година и веома се поносим што сам тако дуги период била. Радила сам на различитим пословима, прво као први саветник, затим министар саветник. Радила сам у три наврата као отправник послова и на крају као амбасадор. Иако нисам професионални дипломата, сама чињеница да сам остала толико и да сам прошла кроз три државе говори да сам „добар ђак“. Када кажем кроз три државе, имам у виду то да сам овде дошла као представник Савезне републике Југославије, потом сам радила као представник државне творевине Србија и Црна Гора. Пошто смо се „развели“ са Црном Гором, од 2006.године почињем да радим као отправник послова Републике Србије, самосталне државе.

Како је пролазило време тих 2000.-тих година, мењале су се и владе, на власт су долазили једни, одлазили други. Овде бих желела нагласити један моменат- а то је да се сво то време Србија опорављала. Можда звучи банално и безначајно, али они који се баве бизнисом, они ће ме добро разумети. Дакле, увек сам радо одлазила на сајмове када су се представљала наша предузећа. Из године у годину- ми смо били све бољи. Почевши од дизајна, до тога како се представљамо. У почетку је то изгледало веома скромно у сваком погледу, а данас се налазимо у једној пристојној средини. То је један пример да се Србија полако опоравља.

Наравно, ефекти економске кризе, која је у међувремену почела, су се јако осетили. Није се осетило на нашим односима укупно, него се осетило у томе шта смо ми могли да понудимо и промет је веом пао. У последњих годину дана и у другој половини прошле године, осећа се полако подизање промета, тако да смо сада негде на две трећине онога што је било до кризе.

Оно што је све време запажено је недостатак наших капацитета. Ово је тржиште које не може да се напуни - пре свега Москва, Петербург, велики градови, а да не говоримо о унутрашњости Русије. Наши предузетници када крену овде да извозе, не да им је потребан један камион дневно, него и 10 и више. А ми нажалост, нисмо у могућности да ово тржиште снабдевамо континуирано. Квалитет наших производа расте. Како бисмо опстали на овом огромном тржишту, морамо да се вежемо за неке велике системе. А тамо су ушли већ сви- од предузећа из Европе, преко Латинске Америке до Јужне Африке итд. Данас уопште није лако ни уће, конкуренција је велика. Али, важно је то што полако улазимо. И још нешто: отварамо своја представништва! Фармаком је отворио своје представништво, што је јако лепо после Хемофарма, то ј друга фирма која хоће да инвестира у руско тржиште.

Укупно гледајући, економски се померамо, растемо. Наравно, сви би ми хтели много брже и више, али се бојим да ми доле код нас нисмо за то довољно организовани.

Госпођо Курјак, како оцењујете развој руско-србских односа током периода вашег службовања на месту амбасадорке?

Што се тиче политичких односа, ми смо све време уживали једну стабилну подршку Русије.

Без резерве је Русија увек остајала на принципијелним позицијама поштовања међународног права, норми у оквиру УН. То што други нису поштовали, Русија је на то, да поновим, доследно упућивала критике. Сами смо сведоци да су одавно поремећени односи на међународној сцени. Прво се нешто уради, па се потом тражи оправдање у међународним организацијама. Нажалост, ми смо били најнепосредније жртве и на себи осетили такав један тренд.

Најпре ћу нагласити ситуацију око Косова, јер сам управо у то време била у Москви и пратила ситуацију постојано. Доиста, Русија је почев од Контакт групе до билатералне сарадње, преко међународних организација увек истицала да се сви спорови морају решавати мирним путем, да се морају поштовати границе утврђене Хелсиншким договором. Русија је увек сматрала да је Србија принципијелни борац за очување свог територијалног интегритета када се говори о Косову.Нажалост, у међународним односима ишло је то неким другим токовима. Поновићу оно што сам рекла у Министарству спољних послова, на опроштајном ручку, заменику министра Владимиру Титову- да није било Русије, ми бисмо данас били у много лошијој ситуацији што се тиче не само остварења националног интереса, већ и очувања сопственог лица и сопственог националног идентитета. Са Русијом имамо готово идентичне погледе по многим питањиима у међународним односима.

Али, треба бити реалан, ми нисмо велика земља. Ми смо географски у Европи у једном подручју које је перманентно турбулентно, које тражи путеве стабилизације. Русија је сама по себи велика земља и припада једној другој групи земаља- групи земаља Г20, Г8, БРИКС итд.

Русија је за нас стратешки, економски, политички партнер и то тако треба да остане. И ко год био у власти код нас треба то да има на уму, а власти се мењају, остају национални интереси и мислим да их треба остваривати доследно. Државни и национални интереси нису од данас до сутра, већ на дуги рок.

Увек сам имала добре контакте овде и у вертикланој и у хоризонталној структури власти. Чак неки људи на високим функцијама, постали су ми веома блиски. Одавде носим веома добре успомене као човек. Као професионалац, веома сам задовољна како смо заједно решавали многа питања, а посебно сам задовољна што су редовно и веома динамично одржавани контакти на високом и на највишем нивоу. За ово време колико сам овде, тадашњи председник Тадић је био 3 пута, председник Николић 2 пута, председник Путин једном, председник Медведев је био једном, да не говорим о министарским састанцима, редовним консултацијама. Потписали смо енергетски споразум, веома сам задовољна што сам у томе учествовала. Потписали смо 15 споразума из различитих области, што је веома важно јер показује да је и законодовно- правна структура добра. Предстоји нам да потпишемо и декларацију о стратешком партнерству коју ми већ имамо са неким земљама, Русија има са многим, а за нас је то веома важно политички. И последње, али не и мање битно, као професор по вокацији и као мајка чија деца овде студирају, желим да потпишемо Споразум о признању диплома и научних звања.