BitLab хостинг
Почетна страница > Новости
Славица Јовановић

Представљамо књигу Радована Б. Милића - ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ - СТРАВИЧНЕ ИСТИНЕ НАШЕ ДОМОВИНЕ

Представљамо књигу Радована Б. Милића  - ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ - СТРАВИЧНЕ ИСТИНЕ НАШЕ ДОМОВИНЕ
06.04.2015. год.

 

Представљамо књигу Радована Б. Милића - ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ - СТРАВИЧНЕ ИСТИНЕ НАШЕ ДОМОВИНЕ

Иван Ловренчић: Осврт на књигу Радована Милића – ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ . СТРАВИЧНЕ ИСТИНЕ НАШЕ ДОМОВИНЕ –

У вези књиге Радована Милића ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ – Аутор: Иван ЛОВРЕНЧИЋ Књижевник Радован Б. Милић из Аранђеловца, од времена је познат по перу, као аутор  многих књига разних профила. Он је објавио и неколико романа. Посебан успјех је  постигао његовом књигом публицистичко научног и документарног карактера  „СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА – Академик Буровић дисидент Бр. 1“, за  коју је заслужено одликован златном медаљом СРПСКА КРУНА и проглашен за  Србског витеза. Прије неколико мјесеца г. Милић је објавио и дјело ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА  ЗЛОГ, Словенске Коњице 2013, коју – поводом 100­годишњице – посвећује палим  борцима и браниоцима слободе и правде у Првом свјетском рату, као и у свим другим  ратовима до данашњих дана. Треба знати да је и он један од тих ратника, који се борио  (не само пером!) на једном од тих браника домовине и народа србског. Још на самом почетку ове књиге, аутор излаже суштину свог ангажовања: одговор  словеначком писцу Драгу Јанчару на његову књигу KRATKO POROČILO IZ DOLGO  OBLEGANEGA MESTA (КРАТКИ ИЗВЈЕШТАЈ ИЗ ДУГО ОПКОЉЕНОГ МЈЕСТА), за  које претендира да је Сарајево, у годинама срамног грађанско­вјерског рата. Милић  сасвим искрено карактерише своје дјело као „словеначки извештај и србски одговор“. Драго Јанчар је отслужио свој обавезни војни рок у Србији, гдје га изгледа пратила  УДБ­а на сваком кораку, не без разлога. Године 1974. због једне књижице он се и хапси  за непријатељску пропаганду против братства и јединства југословенских народа, којом  приликом је одлежао једно три мјесеца у затвору. Полазећи од тога, а и не схватајући  ни што значи дисиденција, он је прогласио себе за дисидента, за што су га прихватили  и сви они, који – као и он – ни дан данас не схваћају суштину дисиденције. Године  1991. његови истомишљеници из Словеније додјељују му Прешернову награду за  животно дјело и славе га као највећег савременог писца Словеније. Као такав, са многим другим писцима других народа, Јанчар стиже у Сарајево као  повереник господара Злог. Али, док се други чланови Пен делегације у Сарајеву,  посебно аустријски светски познати књижевник Петер Ханке (син корушке  Словенкиње) заједно са Милорадом Павићем и другима, свим силама ангажују за  објективност и залажу за истину и тражење правде, Драго Јанчар и неки његови  истомишљеници се залажу да темпираним извјештајима и сасвим необјективним, па и  лажним, очито фалсификованим саопштењима из дуго опкољеног и спрженог Сарајева,  индоктринирају свјетску јавност мртвим Бошњацима по улицама и србским злочинима.  Ови мисионари господара Злог (како их Милић назива: „хорда циркуских новинара,  пресељених са словеначког на босанско ратиште“!) приказивали су свакодневно на  телевизијским екранима пакао Сарајева, испуњавајући ступце листова, ревија и  часописа, па и европске парламенте ватром мржње према србском народу, којему се на  терет ставља сва кривица братоубилачког рата и који се сатанизује за све. За њега је  Србија земља варварства и тлачитељ који мрзи европску цивилизацију. Милић нам доказује да је овај Јанчар, пластелинским карактером, босанском ракијом и  замућеним видом обликовао своје мисли у тој књизи управо онако како су западни  свјетски медији тог тренутка желели. Он је сатанизирао Србе свакако, наводећи ове  политичке факторе на погрешне закључке, на бази којих су доносили и погрешне  одлуке о рату у Босни и Херцеговини. Његов извјештај је прочитан у аустријском  парламенту пред свјетским камерама, за што му се 1994. године додјелује и  Армсбершка награда за кратку прозу. Својим каснијим дјелом „Шала ироније“ он  наставља распиривање нескривене антипатије према Србима, проглашавајући жртве за  злочинце и, на бази тога, оптужујући цио један народ, србски, за геноцид. Проглашавајући је за шарену лаж, Милић је као такву и разобличава, демаскира и  демантује. Он каже да Јанчар: „продаје непрозирну вештачку маглу, скривајући  судбину сарајевског сутра… Тенденциозно писани извештај никоме не користи.  Поготово не људима немирног Балкана. Биће да је то само једна у серији наменских  провокација, у циљу скретања пажње са истине о догађајима у његовој земљи  Словенији… То што се да прочитати у књизи „Кратки извештај из дуго опкољеног  града“, нема апсолутно никакве везе ни са моно, ни са мулти, а још мање са културом,  већ само са демагошком неуравнотеженошћу и загледаношћу књиге као такве у себе и  у Европу… Јанчар се врло опасно поиграва разбукталим националним страстима (које  су више верске!­ додајем ја,­ ИЛ) сва три народа у Босни и Херцеговини“. Многим документима, необоривим чињеницама, аргументима, подацима и здравим  расуђивањем, Милић разобличава књигу Јанчара и њене испразне ријечи, доказујући  нам да у личности овог Словенца немамо објективног извјештача, већ једног  аутодемаскираног србомрзца, који се не преза ни од лажи и фалсификата против овог  народа. Евидентно је да су се код њега срџба и бес годинама окупљали, ферметирали и  преточили у фактографску књигу доказа. Узимајући га као представника словеначког народа, Милић се заузео и доказивањем  словеначке монструозне незахвалности према србском народу, који је крвљу својих  синова Словенцима на тањиру донео слободу и независност, не само у Првом свјетском  рату, у борби против аустријског вјековног окупатора, већ и у Другом свјетском рату, у  борби против италијанских и њемачких фашистичких окупатора, па и послије рата, у  борби против Међународног жандара Капитала, када се Словенији, захваљујући  србском народу, придаје излазак на море. У знак незахвалности, Словенија се уједињује  са непријатељима србског народа и признаје отцепљење Космета од Србије. На стр. 36 Милић пише: „Словенцима Срби су били добри док су и кад су били  корисни. Чим је престала спољашња опасност и кад су добили гаранције да ће им  границе остати недирнуте, тај однос се изменио“. Полазећи од овога, на први поглед, изгледа као да Милић не разликује словеначки  народ од Драга Јанчара, али у наставку његовог излагања „мржњу ослобођених према  ослободиоцима“ (стр.70) он сасвим јасно диференцира, наглашавајући да надбискуп  Бонавентура Јеглић, Иван Шуштершић, Иван Товчар, бан Натлачен и њима слични  нису исто што и Август Густија Цветезар, Конрад Колшек и сав словеначки народ, да  друго су буржуји и сасвим друго је радни народ, Словенци. На стр. 86, он и изрично  наглашава: „словеначки народ је сасвим нешто друго. Њих не треба са онима из власти  поредити, нити они имају било какве везе са злочинима у име таквих власти“. Па и код србских муслимана он сасвим јасно разликује изроде од народа. Исто тако и  код србских православаца, код којих сасвим исправно констатира и „комунисте“ – у  наводницима. Конкретизирано је ово сасвим лијепо чињеницом босанског Ромеа и  Јулије: Бошка Бркића и Адмире Исмић. Овом књигом Милић се ангажује „да се никада више не би поновило непријатељство и  мржња међу народима, да се регионални идиоти једном заувек уразуме, да нема више  пропаганди и неистинитих извештаја, да нема режимских, већ слободних новинара, да  се не кроји историја по потреби, да нема додворавања јачима, да се слабији не сме  мрзети само зато што је немоћан“. Милић је овом књигом допринио много да се сазна истина о балканским народима и, у  провом реду, о Србима.

unnamed.jpg

БЕЛЕШКА О АУТОРУ. Радован Б. Милић јe рођeн у Аранђeловцу 15  фeбруара 1955 годинe. Послe завршeнe основнe школe  одлази у  Банат, уписујe  школу за трговцe. У овом позиву нe проналази будућност за  сeбe и врло рано, почeтком осамдeсeтe годинe прошлог вeка одлази у Швајцарску.  Упознајe изазов Запада, сјај Сант Морица, Давоса и Гстада. Комуникација са људима,  усавршавањe закона живота и снага младости, води га на пут по  Италији.  1982. годинe,  извeсно врeмe проводи у Санта Маргарити и Портофину на Лигуријском мору.  Потом одлази у Грчку, срeћe сe и сукобљава са богатим нeмачким нацистима и њиховим  потомцима. Напуста острво Миконос и враћа сe у Швајцарску. Поврeмeно долази у  Југославију. У марту 1984 одлази у Аустрију и одатлe у Нeмачки град Минстeр. На том путу  остајe пeтнаeст мeсeци. У жeљи да упозна и другу страну живота, напуста Запад. Одлази у  Чeхосовачку, Мађарску и Румунију.  Наоружан различитостима Истока и Запада,  свој мир за трeнутак налази тамо одаклe јe пошао,  у Аранђeловцу. Судбу дeли са својим суграђанима. Учeствујe у свим политичким догађањима у  Србији од 1989 годинe.  Богато животно искуство прeтачe у истинитe причe, којe повeзујe са догађањима у Србији, тих  раних и забрањeних дeвeдeсeтих година.  Истину и размишљања, проткана животним  искуством, објављујe у опозиционим новинама »СТВАРНОСТ«  Помажe и активно учeствујe у  покрeтима за успостављањe дeмократијe и политичког плурализма. Вишe пута јe привођeн на  информативнe разговорe. Као противник политикe актуeлнe власти, принуђeн јe да сe извeсно  врeмe кријe. Уточиштe добија код шумадинског сeљака­домаћина.  27. марта 1999 годинe,  прикључујe сe добровољно Војсци Југославијe у одбрани отаџбинe.  Доживљава сав пакао рата. Са Космeта сe враћа нeмоћан прeд НАТО алијансом.  Започињe писањe романа ПОБЕДНИК ПОД ШЕШИРОМ, али и прeкида због прeтњe рeжима.  Одлази у Словeнију 2002 и завршава започeто писањe, али га никад нe објављујe.  Пишe другу  књигу КАД ПАМЕТ ЗАКАСНИ. Министарство Културe Рeпубликe Словeнијe прeпознајe врeдност писанe рeчи и помажe  штампањe  књигe која бива прeвeдeна на словeначки јeзик  На  традиционалном сусрeту страних писаца у Новом Мeсту, учeствујe  са причом  ПОГАЖЕНА  НЕБЕСА. Врeдно јe спомeнути остварeња:  Заглeдан у нeбо, као и књигe којe су прeд вама.  Данас живи у СЛОВЕНИЈИ и  ствара  на свом јeзику и пишe вeома осeтљиву љубавну поeзију  са поруком.                ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Оснивач и уредник електронског двојезичног часописа Трагови – Следи (јуни 2013) ­ Оснивач и председник словенско србског културно хуманитарног друштва СРЕТЕЊЕ  из Словенских Коњица (октобар 2009) ­ Редовни члан Матице српске из Новог Сада (2013) ­ Добитник Ордена КРУНА (2013) ­ Добитник признања Слово Љубве – Културно историјски центар Крагујевац ­ Добитник златне значке „СРПСКЕ КРУНЕ“ и признања СРПСКИ ВИТЕЗ ­ Почасни члан Савеза српске дијаспоре Словеније ­ Члан УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ПИСАЦА СЛОВЕНИЈЕ. ­ Дописник и колумнист часописа НОВИНАР ДЕ – Минхен ­ Дописник ЛИСТА СРПСКОГ РАСЕЈАЊА КОРЕНИ из ШВЕДСКЕ ­ Дописник часописа ОТАЏБИНА листа САВЕЗА СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ СЛОВЕНИЈЕ

unnamed.jpg   

Радован Б. Милић  књижевник из Аранђеловца

Припремила : Славица Јовановић





  • Извор
  • https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0CB0QFjAA&url=http%3A%2F%2Fwww.tragovi-sledi.com%2F&ei=P-MhVavPC4HpO


Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА