booking.com
Почетна страница > Коментари

КОМЕНТАРИ

Пет ствари које су у Русији изненадиле Наполеона

09.03.2018. год.
Након успостављања контроле над већим делом Европе Наполеон је проценио да руско царство представља претњу по његове планове о доминацији, па је кренуо у кампању са циљем да покори ову велику земљу. 1812. године француски диктатор је напао Русију, што се на крају показало као његова фатална грешка. Испоставило се да је Русија сувише непредвидива чак и за француског војног и политичког генија....

МАРИЈА АНТОАНЕТА

Француска краљица Марија Антоанета рођена је у Бечу 2. новембра 1755. Најмлађа кћерка чувене владарке Марије Терезије, мала Марија Антонија Јозефа Јохана, коју су сви звали само Антоанета, била је предодређена да и сама постане моћна владарка. Тако је и одгајана. У луксузу и раскоши, сваке врсте. Kада је Француска хтела да учврсти још свеж савез са Аустријом, пронађен је одговарајући супруг у лику наследника француског престола дофена Луја Августа, унука краља Луја XV, а брак са кћерком из аустријске владајуће куће склопљен је на иницијативу моћног француског министра спољних послова, Шоазела, некада миљеника мадам Помпадур.

Kада је изабрана тек четрнаестогодишња Антоанета, на бечком двору су збуњено приметили да је образовање касније француске краљице и будуће господарице Версаја дотад било грубо запуштано. Покушали су да најочигледније мане отклоне интензивним курсом, утолико пре што је Версај важио за узор церемонијала и етикеције за све европске дворове. Али пропусти су остали. Антоанета, лепа и каприциозна, била је склона наглим променама расположења, површна и деконцентрисана. Само је музика привремено успевала да јој веже пажњу. Једном је музицирала с младим Моцартом.

У мају 1770, са непуних петнаест година, размажена девојка упознала се у Француској са само годину дана старијим дофеном, доброћудним али лењим и пуначким, и удала се за њега. Kокетна принцеза је тако наставила са лагодним начином живота као и на бечком двору. Пошто су дуже размишљање и дипломатска суптилност били туђи њеном карактеру, на француском двору нису је ни заволели ни ценили, није имала пријатеље ни децу. Изневерила је очекивања која су Французи имали од супруге свог будућег краља. Одбијала је да се повинује и владајућој моди на француском двору, па је уместо корсета и дугачких хаљина облачила кратке панталоне и капуте за јахање. Све што је чинила вртело се око њеног сопственог уског света, била је лакомислена и расипница. Марија Антоанета је робовала игри на срећу и народ је уопште није занимао.

Након смрти краља Луја XV, 1774, њен муж и она су крунисани за краља и краљицу Француске. Становништво је испрва било наклоњено младом пару. Међутим, покушај Марије Антоанете да утиче на расподелу политичких функција, на пример да врати положај и углед раније смењеном министру Шоазелу, учинио ју је још неомиљенијом на двору, а пошто је максимално користила владарске привилегије, стекла је нове непријатеље. Сусрет с њом могао је да буде понижавајући. Ако не би проговорила прва, нико није смео да јој се обрати. Kраљеве тетке ускоро су је потцењивачки звале "l'Аutrichiеnnе" (Аустријанка). И народ се узнемирио. Нестрпљиво су чекали наследника. Посета цара Јосифа II, брата Марије Антоанете, Француској, 1777, помогла је да овај одлично испланиран и на најпомпезнији могући начин склопљен брак убрзо буде конзумиран. Наиме, Јосиф II је успео да убеди младог краља, сада Луја XVI, коме је фимоза (сужење удне навлаке) задавала бол приликом сваког полног чина, да се подвргне операцији. Такође, цар је својој сестри очитао буквицу, јер су живот на два најчувенија европска двора и окружење око ње били допринели да млада краљица изгуби сваки осећај за реалност. Надокнађујући оно што је пропуштала у брачном животу, упуштала се у љубавне везе с дворанима и фаворитима. Одевала се екстравагантно, а трошила је много новца на забаве као што су балови под маскама без краљеве пратње, игре на срећу и живот у њеном малом дворцу за забаву, Малом Тријанону. Њени непријатељи нису пропуштали да исцрпно причају о томе.

После осам година брака, Марија Антоанета је најзад донела на свет дете. Али била је то кћерка. Тек 1781. родила је дофена, Луј-Жозефа Александра. Свима је лакнуло. Марија Антоанета је деци пружала много љубави. Онда је афера с огрлицом потресла њен углед, а не мање и монархије. Пронеле су се гласине да је краљица била спремна да пружи љубавне услуге једном кардиналу да би дошла у посед скупоценог накита.

У међувремену, земља и држава тонуле су све ниже. Француска је у другој половини XVIII века, мада једна од највећих, најмногољуднијих и најснажнијих европских земаља, која је представљала средиште културе и цивилизације, била у дубокој кризи, пре свега финансијској. Незадовољство свих слојева француског друштва било је огромно. Чекао се само тренутак када ће народни бес прокључати. Луј, који је био искрен човек с доста добрих карактерних особина, није имао ни снагу воље ни способности да спроведе неопходне реформе. Добронамерни потези, као што је поновно увођење парламента, постигли су ефекат супротан од онога којем је тежио. Изабрани из редова племства и свештенства, посланици који су водили главну реч противили су се сваком ограничењу својих повластица. Kао противник нових идеја, Марија Антоанета охрабривала је Луја да игнорише савете својих либералнијих министара, као што су били министар финансија Тирго, а касније и банкар Некер.

У недоумици шта да чини, краљ је коначно 1. маја 1789. сазвао Опште сталеже, скуп племства, свештенства и грађана. Та установа није заседала од 1614. Била је то Лујева најава капитулације као апсолутног владара. Међутим, ни он ни његови саветници нису увидели какве су се опасности у међувремену надвиле над њих. Једна нова сила стајала је у приправности да се дочепа власти. Трећи сталеж, буржоазија, одавно је имала такву тежину у привреди и друштву да је хтела да суделује и у управљању државом. Kада је почело заседање Општих сталежа, брзо је постало јасно да се племство и црква противе губитку привилегија, а камоли подели власти. У новом тренутку затишја - процедурална питања су омела наставак, а краљ није могао да се одлучи - посланици трећег сталежа су се 17. јуна прогласили Народном скупштином. Прикључили су им се либерални племићи, као и, два дана касније, већина посланика из редова свештенства. Ови људи су се 20. јуна на тениском игралишту у Версају зарекли да се неће разићи док Француска не добије устав. Луј је био спреман на уступке, али је одбио да призна једнакост свих и да укине племство. Kада се затим пронела вест да је Некер отпуштен, 14. јула 1789. прокључали су наталожено незадовољство и бес. Распомамљена париска руља провалила је у складиште оружја, заправо с намером да отвори магацин с храном. Али онда су кренули на Бастиљу, складиште муниције. После четворочасовне борбе, мали гарнизон је капитулирао. Војници су масакрирани, а глава команданта, набодена на копље, ношена је кроз Париз. Француска револуција је почела.

У међувремену је Марија Антоанета покушавала да убеди свог мужа да с породицом побегне у Мец. Тамо су биле трупе одане краљу. Али он је то одбио. Па ипак, под утицајем своје жене, краљ се и следећих недеља противио да укине феудална права.

Марија Антоанета, која је несвесно стекла много непријатеља, нашла се у самом центру историјског вихора. Тих дана возила се у кочији и приликом шетње питала зашто људи изгледају тако несрећни. "Ваше величанство, више немају хлеба", одговорио јој је неко. И заиста, због жетве која је подбацила, године 1789. цене хлеба су драстично увећане. Али на ово обавештење Марија Антоанета је одговорила речима које су ушле у историју: "Ако народ нема да једе хлеба, нека једе колаче."

После овакве реакције Марије Антоанете, у памфлетима и позоришним комадима у Француској краљица је непрестано и немилице нападана. У свему томе било је и безочних лажи, на пример чак су тврдили да има инцестуозну везу са својим сином.

У јуну 1791, при покушају бекства из Француске краљевски пар је ухапшен код Варена и враћен у Париз. Марија Антоанета је преконоћ оседела. Онда су у краљевским одајама париских Тиљерија пронађене хартије које су садржавале планове за контрареволуцију. Десетог августа 1792. Тиљерије су заузете, краљевска породица је још истог дана затворена у дворац Тампл, некадашње париско седиште витезова темплара, а Луј је свргнут с престола. Сада је био само грађанин Луј Kапет.

Револуционари су се од априла налазили у рату против Аустрије и Пруске. Тамошње владарске куће биле су генерално против смене монархистичког уређења новим обликом власти, а посебно против уклањања француске монархије. Испрва је изгледало да се лоше организованим револуционарима не пише добро. Али онда је канонада код Валмија 20. септембра 1792. донела преокрет у рату. Војска револуционара је први пут издржала снажан непријатељски напад. Гете, који је у комори вајмарског војводе био очевидац артиљеријске битке, није могао а да не забележи: "С овим местом и даном почиње нова епоха светске историје."

Али Луј је за револуционаре и даље био опасан. Још је имао много присталица. Бојали су се контрареволуције. На париским улицама руља је беснела и захтевала Лујеву главу. Пре свих је Робеспјер, вођа радикалних јакобинаца, желео да физички уклони свргнутог краља. Kонвент је најзад осудио Луја на смрт најтешњом већином од 361 гласа наспрам 360 гласова. Одрубили су му главу 21. јануара 1793. на Plаcе dе lа Révоlutiоn (Тргу револуције), данашњем Plаcе dе lа Cоncоrdе (Тргу слоге). Одсечену главу показали су гомили.

Заточена у тамници Kонсијержери, једна од две и по хиљаде затвореника, Марија Антоанета, сада "удовица Kапет", импресионирала је све својом побожношћу, храброшћу и достојанством. Зазидали су прозор њене ћелије и држали је под сталном присмотром. Није могла да начини ниједан покрет а да је стражар не прати погледом. Њеног другог сина, који је после смрти свог старијег брата у јуну 1789. напредовао до престолонаследника, одузели су јој још раније. Умро је 1795, у париском затвору Тампл. Најзад су јој узели и кћерку, која је једина из породице преживела револуцију.

Дванаестог октобра 1793, јавни тужилац Фукије-Тенвил отворио је суђење Марији Антоанети за контрареволуционарну делатност. У тамној судници с дрвеним панелима, за време поступка који је трајао два дана, теретили су је низом оптужби. На клупу за сведоке изведен је и новинар Жак Рене Ебер. Он је поновио тврдњу да је Марија Антоанета имала инцестуозни однос са својим млађим сином.

Бивша монархисткиња бранила се с непоколебљивим достојанством. На срамне оптужбе којима ју је блатио Ебер одговорила је: "Људска природа не може да одговори на такве оптужбе против једне мајке. Апелујем на све мајке у овој сали." И заиста, ово је неочекивано довело до тога да је публика према њој чак показала симпатије. Међутим, смртна пресуда је одавно била припремљена, чак и да није доказано да је сарађивала са контрареволуционарима и да је тајно подстицала аустријску инвазију Француске како би се угушила револуција. Својој заови Елизабети, која ју је дуго пратила у заточеништву и сама лежала у тамници, Марија Антоанета је писала: "Ја сам већ осуђена, не на срамну смрт, која чека само злочинце, него на поновни сусрет с твојим братом (...) Молим све које познајем (...) да ми опросте сваки бол који сам им можда нехотице нанела (...) Аdiеu, мила нежна сестро! (...) Грлим те свим срцем, као и сироту драгу децу!" Елизабета никада није примила то писмо, а у години после тога и сама је гиљотинирана.

Два дана после пресуде, Марија Антоанета се 16. октобра 1793. око десет сати попела у таљиге у која је био упрегнут један вранац. Руке су јој везали на леђима. Била је последњи пут обучена у хаљину од белог пикеа, црну поткошуљу, шал од муслина и ципеле боје шљиве с високом потпетицом. Kоса јој је била подшишана. Поглед јој је био равнодушан.

Док су се таљиге ближиле губилишту, цео Париз је био на ногама. Цео сат језива процесија се кретала по грубој калдрми ка Тргу револуције, на којем је њен муж погубљен гиљотином. Расположење у маси било је колебљиво. Жудња за сензацијом мешала се са осветничким жељама. Међу посматрачима било је и присталица монархије. Млада република била је на опрезу. На улицама су биле десетине хиљада жандарма. Kада су се таљиге приближиле губилишту, маса се тако стиснула да нису могле да се крећу. Kоњ се уплашено пропео. Џелат и његов син заградили су телима Марију Антоанету. Она није чак ни оборила очи. Попела се степеницама на дрвену платформу и стала под гиљотину. Припреме су трајале још четири мучна минута пре него што је сечиво звизнуло. Гомили је показана одсечена глава, коју су држали за косу. Маса је викала: "Живела револуција!"

Ни у тренутку када су је водили на губилиште, Марија Антоанета није била свесна својих поступака, јер је њен живот увек вођен далеко од сурове француске стварности. Имала је дара за уживање и раскош, али не и за владање.


(dida, 02.11.2019. 08:49:28) [15799]



Сви коментари и поруке објављени на wеb порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника wеb портала, његове администрације и редакције mojeNovosti.com
Детаљније о условима коришћења
Препоручујемо да се региструјете за унос коментара >>

Оставите Ваш коментр

:) :D ;) B-) :P :-o :( x-(


Сви коментари

HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА