Епоха сепаратизма: Време да се баца камење

Време уједињавања разједињених земаља у империје је прошло. Данас је друга мода: мода сепаратизма. Све више региона и аутономија изјављује да има право на државност и самостално егзистирање. Свако има своје разлоге. Неко се уморио од политике централне власти, неко жели да проба да живи одвојено на основу својих националних, религиозних и културних особености, а некога на одвајање подстичу спољне снаге.

Најегзотичнији случај сепаратизма у другој половини 20. века постала је појава такозване Кнежевине Силенд – виртуалне државе коју је прогласио пензионисани британски мајор Бејтс. Она се налазила на територији платформе у Северном мору, неколико километара од обале Уједињеног Краљевства. Његов оснивач је прогласио себе за монарха, а своју породицу за династију. Следбеници Бејтса су написали устав, смислили заставу и грб. Покушаји Британије да поврати контролу над том квази-државом нису уродили плодом – власти једноставно нису хтеле да проливају крв. Затим се на Силенду десио пуч, после којег је држава била продата.

Ова прича некоме може да се учини комичном, али у извесном смислу она је пробила пут озбиљнијим догађајима. По читавом свету почела је да јача таква појава као што је формирање микродржава, не престају покушаји Тексаса и Калифорније да се одвоје од САД. Ипак најозбиљније искушење сепаратизма преживљава данашња Европа. За то постоји огроман број разлога, али постоји и нешто заједничко, сматра политиколог Игор Коваљов:

- По мени, то је везано за одређену кризу управљања, пошто су се појављивале тенденције глобализационог карактера. У Европи то је јачање наднационалних институција и њихова неспособност да адекватно одговарају изазову времена што многе разочарава и доводи до јачања сепаратистичких тенденција. Људи сматрају да ће без бирократије великих држава направити боље. Али како су показали даљи догађаји, бившим републикама није пошло за руком да изграде бољи живот. И упечатљиви пример за то је Украјина.

У Европи намеру да се одвоје и постану самосталне државе, или да добију широку аутономију, испољавају велики региони Италије, Шпаније, Белгије, Француске, и читавог низа других земаља. Признање Косова од стране Запада у том смислу показало је степен коришћења двоструких стандарда. Ако на својој територији западне државе не допуштају ни помисао о преговорима са сепаратистима о отцепљењу, прилаз земљама које симпатизирају Русију сасвим је другачији. То су показали и догађаји у Украјини. Запад категорички одбија самосталност Новоросије. Сада је у паници Британија, која ових дана може да изгуби Шкотску. Проценат подршке њеног отцепљења је врло висок, што је било предмет личног обраћања британског премијера Камерона грађанима Шкотске: останите, све ће код вас бити добро. Шеф истраживачке групе Страноведеније Андреј Куликов сматра:

- Референдум о одвајању Шкотске био је прилично дуг процес. Исто се може рећи и за друге земље у којима је овај процес нарастао деценијама. Главних разлога је неколико. Као прво, економски. У периоду економског успона неки региони су успели да постигну успех. На пример, Шкотска чини 9% у економији Велике Британије, Каталонија 20% у економији Шпаније. Ови региони могу себи да дозволе самосталност. Други фактор је то што се буди самосвест нације, покушаји да се на психолошком и културном нивоу нација одвоји од некаквог заједништва у којем егзистира мноштво народа.

У контексту сепаратистичких расположења у Европи и САД у супротном правцу крећу се неки региони бившег СССР. Око Русије превладавају центрипеталне тенденције. У њен стастав се вратио Крим. Расположења за улазак у Федерацију постоје код становника Јужне Осетије, Абхазије, Придњестровља, Доњецке и Луганске области. То наводи на опрез Запад, где сепаратизам постаје норма. Зато су ЕУ и САД почеле да активније спроводе политику одвраћања Москве, која, како показује историја, мало је ефикасна.

Илија Харламов,