Индија и стабилност у Јужној Азији

Индија покреће серијску производњу нове балистичке ракете домета од 4 хиљаде километара, која може да носи нуклеарно пуњење. Стручњаци са забринутошћу говоре о новом замајцу у регионалној трци у наоружању. У најгорем случају ствар се може завршити локалним нуклеарним конфликтом.

Ракета о којој се ради носи назив „Агни-4“. После серије од три успешна испитивања индијска војна лица су спремна да је приме у наоружање. Притом је пре две године Индија успешно лансирала међуконтиненталну ракету „Агни-5“ која има домет од 5 хиљада километара. Сматра се да стратешке ракете оваквог радијуса имају превелике показатеље ако се има у виду сукоб с Пакистаном. Циљеви који највише одговарају „Агни-5“ (исто као и „Агни-4“) налазе се на територији Кине. Стручњак Центра за међународну безбедност ИМЕМО Пјотр Топичканов сматра:

- Развој нуклеарних сила Индије има неколико циљева. Први је супротстављање нуклеарним опасностима. Ове претње не обухватају само суседни Пакистан, већ и Кину. Да би се супротставила овим претњама Индија је принуђена да створи „нуклеарну тријаду“. Ваздушна компонента ове тријаде Индије тренутно се налази у изузетно слабом стању. Основни акценат је тренутно на надземним комплексима, а у перспективи – на силама морског базирања.

Класична нуклеарна тријада се састоји од копнене, морске и ваздушне компоненте (овакву тријаду поседују Русија и САД). Чак и при потпуном уништавању две компоненте, трећа може да зада узвратни ударац. Индија, осим стратешких ракета, поседује ваздушна средства за допремање нуклеарног пуњења, на пример, авионе Mirage-2000. Осим тога, ускоро ће бити готова прва индијска атомска подморница која је у стању да носи балистичке ракете.

Са стране све то изгледа као претендовање на превласт у региону и екскалација трке у наоружању, иако се Индуси, наравно, не слажу с оваквом оценом. Војни стручњак Виктор Баранец је уверен:

- Индија већ одавно покушава да заузме достојно место у региону Пацифичког обруча. Она има низ озбиљних територијалних проблема. И постоје стратешки противници, пре свега Кина. Индија не може да развија своје оружане снаге ако не узима у обзир ове факторе. Не сме се заборавити да Индија поседује гигантске океанске просторе на којима такође жели да присуствује у потпуности. Безусловно, овде се узима у обзир фактор Пакистана.

Низ стручњака сматра да је регионална трка у наоружању достигла такав ниво кад тестирање ракета с нуклеарним бојевим главама више не изазива посебну забринутост ни потенцијалних савезника, ни потенцијалних противника. Међутим, трка у наоружању је један од фактора геополитике који изазивају највећу дестабилизацију, сматра Пјотр Топичканов:

- И у Делхију, и у Исламбаду, и Пекингу се каже да нема трке у наоружању у региону. Међутим, војно-индустријска конкуренција је очигледна. Засад се Индија, Пакистан и Кина не осећају незаштићенима једни пред другима. Нема говора о потпуном паритету. Међутим, чува се одређена равнотежа. Ове државе нису склоне испољавању агресије. Међутим, свима је јасно да појава нових технологија ствара нове опасности. У принципу, појављује се могућност за први ударац с циљем разоружања. Ако војно-техничко супарништво доведе до тога да се нека од земаља осети рањивом, нису искључени озбиљни преговори о контроли наоружања у региону.

Засад је дијалог о разоружању у неодређеној будућности. И уопште, може ли се доктрина нуклеарног задржавања пројектовати на Јужну Азију? Индија и Пакистан су суседи, време за које ракета долеће од једне земље до друге износи 3-5 минута, што не оставља време за доношење адекватне одлуке. Из овога проистиче неповерење међу земљама које расте заједно с растом војног потенцијала. Познато је да пакистанске могућности значајно заостају за индијским, али и Исламбад има средстава да Индусима загорча живот, истиче Пјотр Топичканов:

- Главни акценат у његовом ракетном програму се ставља на крилате ракете и тактично нуклеарно оружје. То је јасно. Никаква противракетна одбрана коју Индија тренутно ствара, неће моћи да заштити њену територију, посебно у близини индијско-пакистанске границе, од удара крилатих ракета и тактичког нуклеарног оружја. Пакистан не тежи ка стварању истих ракета које има Индија. Он има ограничене ресурсе, зато даје асиметричан одговор.

Невоља је у томе што је трка у ракетно-нуклеарном наоружању с учествовањем Индија, Пакистана и Кине у одређеним околностима бременита локалним нуклеарним конфликтом. У условима региона с густом насељеношћу чак и ограничена размена удара ће означавати погибију неколико милиона људи у првим секундама после напада и још око стотину милиона – у току прва два-три дана после ње. Од радиоактивног заражавања територије, глади и других фактора глобалних еколошких и хуманитарних несрећа сваког месеца ће гинути 10-20 милиона људи. Размере несреће треба да отрезне државе које сањају о даљем јачању надмоћи, кад већ постојећим средствима у потпуности могу да остваре своје стратешке циљеве.

Сергеј Дуз,