Гринпис: ентузијазам трансформисан у милионе долара

У котобру 1970. године у Ванкуверу је одржан добротворни концерт. Сакупљени новац је био финансијска основа за настанак организације познате као Гринпис. За више од 40 година колико је од тада прошло, ова структура се претворила у праву међународну корпорацију са милионским буџетом. При томе многи посматрачи, па и неки бивши припадници Гринписа сматрају да су се у процесу ове реформе променили и циљеви организације.

Сам назив Гринпис потиче од имена брода којим се 1971. група еколога упутила ка острву Амчитка на Аљасци. Тамо су САД планирале да изведу нуклеарне пробе, против чега су иступили активисти. На палуби брода тада је било свега 11 еколога. Данас у држави Гринпис има неколико хиљада људи, а број присталица организације у разним земљама премашује два и по милиона. Без претеривања може се рећи да је Гринпис најпознатији еколошки бренд. То је постигнуто захваљујући гласним акцијама које су привлачиле максимум пажње. При томе врло често ове акције су биле противзаконите. Управо занемаривање правних норми често инкриминишу припадницима Гринписа. Коментарише експерт Руског инистута за страштешка истраживања, политиколог Владимир Козин.

- Делатност ове организације не одговара првобитним замислима. О томе говоре њени бивши руководиоци, који сами осуђују слична дејства. У последње време покушаји таквих акција које личе на пиратерију, рејдерство, окупирање, блокирање железничких пруга, изгледају крајње ружно. Прави еколози своју мисију не могу да реализују у тако варварском стилу. Наравно, еколози су потребни, и Земљу треба чувати, али не на такав начин.

Гринпис критикују и из другог разлога. Парола рекламне кампање организације звучи овако: Како би ступили у наше редове, не морате да будете с нама. Тачније припадником Гринписа може себе да сматра и онај који у ризичним акцијама за заштиту, рецимо, китова, никада неће учествовати. Довољно је само да уплати новац на рачун Гринписа. Ова пракса потпуно себе оправдава. Тако је на пример у кризној 2008. години организација успела да сакупи више од 196 милиона евра прилога. Али истовремено, са тачке гледишта најрадикалнијих бранилаца природе, све то говори само о томе да се Гринпис претворио у обичну међународну корпорацију. А првобитни идеали за руководство Гринписа су се повукли у други план. У сличном контексту, више пута се изјашњавао бивши активиста Гринписа Пол Вотсон.

- Нажалост, сада они уопште немају никакав став. Главни задатак је наћи неки повод и направити фотографије. И већ 5 милиона мејлова са тим снимцима шета Интернетом са јединим циљем – да привуче добровољне прилоге. То је све што они желе. Дајте им само повод и они ће се бавити позерством. У ствари не мисле како да промене свет набоље. А нас, осниваче Гринписа, чак не пуштају на праг ове организације. Између осталог офис Гринписа подсећа на онај који има ИБМ, његава цена износи 60 милиона долара. Ево на шта они троше новац. То се кардинално разликује од циља ради којег смо правили Гринпис. Зато сам отишао одатле.

Један од најчувенијих критичара Гринписа данас се сматра Патрик Мур. А 1971. године он је био један од његових оснивача. Ипак временом Мур је схватио да се организација не развија онако како би требало.

- Изненада сам пронашао да сам једини од директора Гринписа који има адекватно образовање и бави се науком. Нико од мојих колега није имао научно звање у некој бар имало блиској области. То су били политички посленици, неке јавне фигуре, еколошки каријеристи, објашњава свој став Мур. По његовим речима, због недостатка довољне квалификације гринписовци тиражирају страшне приче чија је научна основаност сумњива. На пример, у експертским круговима нема јединственог мишљења не само у узроцима глобалног загравања, већ и о томе да ли оно у суштини постоји. Ипак Гринпис активно користи глобално загревање. Такав прилаз није ништа друго до информациони тероризам.

Прави задатак еколога је да се боре против правих, а не умишљених опасности.

Артем Кобзјев,