Budi sam krojač svoje sreće- pobedi svakodnevicu svog života

Koliko “potrošimo“ dana i koliko svega prođe razmišljajući o globalno i krucijalno nebitnim stvarima. A koliko o zaista opštevažećim momentima u našim životima. Ono što su česti ljudski uljezi topline i vedrine življenja jesu gluposti koje nam tavore u životu, jedu naše dane, grickaju mic po mic nase sekunde, minute i sate. Utaložimo se u tim okolnostima i ne znamo za bolje. Tu smo uglibljeni i statični misleći to je tako, to je to, zapravo da je to život. NE! Koliki broj nas muči muku sa kućnim računima, oskudicom i nemaštinom?! Zatim imamo one probleme koji zapravo i nisu problemi, u strahu i pitanju kako su nas drugi protumačili i da li je to tumačenje dobro ili loše, ovako ili onako.
ZAPITAJTE SE ko su ti ljudi i šta vam predstavljaju u životu? I otrgnite se, živite slobodno, po svojim ubeđenjima, živite po svojim principima, svojim pravilima, jer u suprotnom život ćete provesti kao neko drugi. Poznati smo i po predrasudama koji su upijači velike energije, one pozitivne, koja živi  u svakome od nas. Poznati smo po sujeti na uspeh, na lepše, na bolje, u svakom tuđem uspehu nalazimo mane jer zapravo tako sebe štitimo o neuspeha koji gradi naš život. ČEMU TO?

Zatim, te sve velike patnje usled ljubavnih “problema“. Nekad to može da bude i velika tragedija. Ljubomore, slabosti i ostali SLATKI problemi. Rekla sam slatki jer je to sastavni deo sazrevanja i odrastanja, pa makar bilo i u četrdesetim. Da li ste znali, i da li znate kako je obeležen život ako ste pogrešno birali. I da li ste znali da vam život zadaje onoliko koliko možete da izdržite? Zašto niste hrabri u borbi sa tim? Zašto bismo patili za našim pogrešnim izborom?

ZNAM, da se računi neće sami platiti i kora hleba se neće sama zaraditi. I mnogi će misliti da moje misli i moje reči lebde kao nedokučive i nerazumne. ALI NE! Računi će uvek postojati. Znam da ima i puno onih koji su gladni. Ne možete sebi pomoći drugačije sem da sebe za početak nahranite snagom za boljim sutra i nadom. A onda zgazite i načinite prvi korak JER VI MOŽETE TO!



Dozvolili smo da nas život u savremenom dobu obogalji napravi nas robotima, i natera da zaboravimo da jedno danas je sutra juče, neponovljivo vredno da se na svaki sekund, svaki minut, obrati velika posvećenost. Postali smo bogalji u svom sopstvenom životu, bogalji koji su zaboravili da je život jedan. Svakodnevica, posao, poslovi koje radimo iz nužde i da bismo preživeli, računi, kuća, obaveze, nemilosrdni upijači pozitivne energije i neljudska vrsta nečega koja nas načinila invalidom života. Društvo, pogrešno društvo koje nam nameće i diktira ovakav način života. Da li ste se zapitali da je društvo jedna celina sačinjena od svih nas. I mene, i tebe, i onog tamo sto je gladan, i onog što se rasipa.

Jednog dana, kad napraviš korisnu selekciju u svom životu i odlučiš da mu se pridružiš, isplivaš napred i okreneš se, VIDIŠ da se život sastoji od prelepih stvari i mnogo loših trenutaka. Nekad se dešavaju samo loše stvari ali kao i sa dobrim moraš sa njima ući u borbu, i uhvatiti se u koštac sa problemom. Razumno, zrelo i odvažno. Možemo da sednemo i da se pokrijemo po glavi jedan dan, možda i dva, ali taj “luksuz“ nećeš sebi da dozvoliš. Ustani, zažmuri, udahni, otvori ruke dočekaj otvorene duše nov vazduh, nov trud, nov elan, novu nadu, ali uz to uvrsti i želju, pravu želju za životom.

NAUČIMO da živimo. Život nije samo bogatstvo, život nije sve što je zlato. I bogati plaču, jer znate za to? I oni su nesrećni, a znate zašto, jer život nije novac, život nisu računi, život nisu ljubavni problemi, ŽIVOT JE OPTIMIZAM. Zivot je LEP. Mi biramo kako ćemo da živimo. Život je draga osoba, zagrljaj, pozitivna misao. Nažalost, u ovom savremenom svetu i društvu, postali smo i roboti za ljubav, ne znamo da volimo, većina nas, zapravo. Sve je postalo i vođeno pod parolom JER TAKO MORA, JER TAKO TREBA. KO to diktira? Mi smo zarobljenici ove parole, gde je svest o sebi. Izgubili smo cilj, a bili smo nekada velike vođe, izgubili smo smisao života, a naš je! Odaljili se kao ljudi, postali mračni, dosadni. Uz sve ovo, sto je najgore, MI SMO TO PRIHVATILI KAO NORMALNO.
Kakva je to norma življenja? To nije normalno, nije ljudski i nije prirodno, priroda je drugačije diktirala svoj tempo. Koliko je samo samih ljudi? Koliko je samih koji sad čitaju ovo? Koliko je izgubljenih duša? Koliko je zabrinutih ljudi? Koliko je ljudi koji nemaju gde? Svima je lakše da prebace krivicu na drugog, jer tako leči svoju mirnu savest. Kad bi svako, ponaosob, uradio nešto SAMO ZA SEBE, za bolje sutra, mili bolje sutra, i zaboravljeno već danas, svi bismo bili kao JEDAN glas u masi, iako nas ima nebrojivo.Bili bismo kao najbolje uvežban hor. Jedan TON, jedan te isti ton RAZLIČITIH DUŠA. Sve isto može biti i sutra, ali ako smo izgubili jednu bitku, pa i dve i više “RAT“ nije gotov. Pobedimo lenju svakodnevicu, u nama samima. Ugušimo u sebi učmalost, trgnimo se iz živog peska koji nas živ jede.

Porodica je blago, bliska osoba, bilo drug, drugarica, komšija je blago, a mi se polako svega toga odričemo. Ljubav je ljubav, ona je oduvek jedna te ista, sa pravom osobom, verujte da postoji. I postojaće. Računi, ah ti prokleti računi, uvek će ih biti, živimo sa tim, to je neka vrsta obaveze. I da imate džakove novca, verujte opet bi postojalo nešto što sebi ne biste mogli da priuštite. Pomiriti se sa nekim stvarima, da postoje takve kakve jesu, ali ne dozvolite da vas naparve bogaljom življenja. Prijatelji su lek za dušu, koji treba da su tu i dok ste srećni, i dok ste tužni, prijateljstvo je kao biljka ako se zaliva rašće ako ga zgazite uvenuće. Prijatelji se ne biraju oni su vaše srodne duše. Toliko lepih stvari ima oko vas, sad se okrenite udahnite jer stalnim i konstantnim rečenicama, ovo nije dobro, ono nije dobro, nikada i neće biti bolje. BORITE SE, možda je ovo izlizana rečenica, ali ako zaista NE shvatite i bez bolesti da je život jedan i vredan, nikada niste ni živeli, niti znate šta znači živeti. Slobodni ste da birate, birajte zbog sebe, i volite prvo sebe, jer ćete samo tako znati šta znači voleti drugog.  

Autor teksta- Ivana Matijević