Десет славних светских избеглица и прогнаника

Недавно је  у Бриселу на самиту Ервропске  уније (ЕУ)  по ко зна који пут, на дневном рeду био актуелни проблем потписница Шенгенског споразума - таласи избеглица из Северне Африке који запљускују Европу.

Проблем,  истина није нов – Европска унија  дуже од једене деценије покушава да усвоји правила о третману избеглица која би се примењивала у свим чланицама,  али у томе не успева. Док у једној земљи чланици ЕУ статус политичког избеглице  и азил добија скоро ко год то затражи,  у другој  азил  практично не дају никоме.

Било је договорено је да се још до краја,   2012. године усвоји јединствени режим о признавању сатуса политичког емигранта који би се примењивао у свим земљама чланицама ЕУ.

Али од  примене     тих јединствених правила  није било никакве практичне користи  пошто  се већ неколико година  огромна бујица миграната са Блиског Истока,  Азије и Африке  незаустављиво ваља претежно преко Србије ка Западној Европи због чега  Мађари овох  подижу челичне ограде високе четири метра дуж целе грнице са нашом земљом како би се заштитили од најезде незхваних  гостију.

Славне избеглице и прогнаници

У овом огледу ћемо подсетити на десет славних избеглица,  прогнаника  у свету још од античких времена до данас. 

Њима дајемо спомен ову

1. ТЕМИСТОКЛЕ (524-459.  пре нове ере).

Атински војсковођа,  прославио се у време Грчко-перисјких разоива (V век п.н.е.).

Створио је од  Атине  војно-поморску државу, основао   Делоски савез грчког полиса који је одиграо одлучујућу улогу у борби против персијске  најезде. 

Године 471.п.н.е. у као гуитник у  унутарполитичкој борби био је подвргнут остракизму и по одлуци Народне скупштине  протеран из земље.

Побегао је код персијског цара Артаксекса I.

Умро је (по другој верзији извршио самоубиство) 459. г. п. н. е. 

2. КНЕЗ АНДРЕЈ КУРБСКИ (1528-1583)

Остао је у историји запамћен пре свега као руски емигрант-публициста.

На почетку владавине Ивана IV улазио је у уски круг царевих сабораца,  учествововао у походима на Казањ у време Ливонског рата.

Године 1564.  пао је у немилост,  побгеао је у Литванију. Три писма која је написао и два одговора на њих која је добио од монарха,  представљали су књижевни   споменик XVI века у Русији „преписка Андреја Курбоског и Ивана Грозног“.

Умро је 1583.  на свом имању у Ковељу.

3. ЛУЈ XВИ (1775-1824).

Млађи брат краља Луја XВИ успео да побегне из Француске 1791.

После смрти брата и погубљења његовог сина Луја XВИИ,  године 1795. био је проглашен за краља Француске,  Луја XВИИИ.

Док се стално није настанио у Енглеској 1808.  г,  скитао је по Европи,   повремено  чинећи услуге  француским властима кад би оне то од њега тражиле.

У  борби за своја права ограничавао се на издавање манифеста,  а на  престо  је ступио   1814.  г.  захваљујући  антинаполеоновској коалицији.

4. ТАДЕУШ КОШУЋКО (1746-1817). 

Пољски војсковођа  постао је познат  у време Рата за независност САД који је вођен од 1775-1783.
Године 1794.  био је на челу Пољског устанка,  заробила га је руска војска и затвроила у Петропавловску тврђаву.

После пуштања на слободу 1796.  отпутово је у САД,  да би се две године касније настанио у Француској.

Одбио је позиве за сардњу и савезништво са  Наполеоном и Александром I.

Послдње године провео је у Швајцарској где је и умро    1817. г.

5. ЛАВ ДАВИДОВИЧ ТРОЦКИ (1879-1940).

Један од бољшервичких вођа, два пута је  пре 1917. г. боравио  у емиграцији,  а трћи пут је напустио земљу,  Совјтску Русију,  након што је изгубио борбу за власт са Јосфом Висарионовичем Стаљином.

Године 1929.  протеран је из СССР-а под оптужбом  да је „организовао антисовјетску партију“ и настанио се на острву Принкипо у Мраморном мору где је почео да издаје „Билтен опозиције“ и написао „Историју руске револуције“. После тога је живео у Француској и Норвешкој,  а од 1936.  у Мексику,  агент НКВД-а, где га је по Стаљиновој наруџби  1940. г. убио

6. ДАЛАЈ ЛАМА (1935-)                                                       

Године 1937.  двогодишњи дечак из сиромашне сељачке породице  био је прогалашен за реинкарнацију Далај-ламе, да би већ 1940.  ступио на  престо владара Тибета.

Пошто је кинеска армија угушила устанак у Тибету 1959,  настанио се у граду Џарамсали у Индији.

Далај-лама је покренуо широку активност коју сам предводи о ненасилном враћању слободе Тибету,  за коју је 1989. г.  добио Нобелову награду за мир.

7. РУХОЛА МУСАВИ ХОМЕИНИ (РУХОЛЛАХ МОСТАФАВИ МООСАВИ КХОМЕИН,  1902-1989). 

Почетком 1960.  године постао је огорчени противник режима итранског шаха  сматрајући да су реформе које он спроводи  супротне  принципима ислама.

Био је протеран из Ирана. 

У емиграцији је разрадио идеју о успостављању теократске државе  на челу са духивним вођом.

Његово учење је довело у крајњем исходу до исламске револуције у Ирану 1979. г. после  које је Хомеини све до своје смрти 1989.  заузимао највишу управљачку функцију у земљи.

8. ЖАН-БЕДЕЛ БОКАСА,  САЛАХ ЕД-ДИН АХМЕД (1921-1966).

Дошао на власт у Централној Афричкој Републици 1966. државним ударом. 

Године 1979.  Бокаса је након што је себе прогалсио за цара,  био свргнут с власти. 

Без обзира на то што је до преврата у коме је отеран са валсти дошло уз помоћ Француке,  цар Бокаса,  коме су приписивни и људождереске склоности,  населио се у замку Ардикур недалеко  од Париза.

Године 1986.  се враћа у домовину надајући се да ће му народ повратити  трон, али је био ухапшен.

Године 1993.  је изашао на слободу,  и кроз три године је умро.

9. БЕНАЗИР БУТО (1953-2007). 

Њен отац је 1977,  смењен са места премијера Пакистана  и убијен.

Беназир Буто је дуго била у кућном притвору.

Отпутовала је 1984. у Лондон где је предводила Пакистанску народну партију.

Вратила се у земљу 1986.   и после две године (1988.) изабрана за прмеијера.

Године 1999.  због претње затвором по оптужби за корупцију, поново је емигрирала одакле се вратила у земљу 2007. г.  и кроз три месеца јер била убијена.

10. БОРИС ПЕТРЕЗОБВСКИ (1969- ).

Један од првих нових руских олигарха,  бивши заменик председника  Савета безбедности Руске Федерације,  извршни секретар Заједнице нзависних држава, екс-посланик Државне думе,  емигрирао је 2000. г.  у Лондон  како би избегао затворску казну због економских малверзација.

Изјавио је да је „жртва Путионовг режима“ и 2003.  г. добио азил као политички емигрант.

Често тврди како ће  се, укоико дође до промене власти,   вратитити у Русију у којој је два пута правоснажно осуђен у одсуству због првредног криминала.


Бранко Ракочевић