„Рат“ репрезентативаца због Црне Горе у НАТО-у

Власт у Црној Гори води кампању за улазак у НАТО и не бира средства да ту идеју приближи народу. У том смислу, власт добија подршку и од људи који су своју славу стицали у другим сферама јавног живота, попут капитена кошаркашке репрезентације Суада Шеховића. С друге стране, одговор је стигао од одбојкашке репрезентативке Ксеније Ивановић.

Суад Шеховић је за сајт „Натомонтенегро“ написао колумну под насловом „Земља будућих капитена“, у којој велича НАТО.

Он помиње време када је играо у Украјини, за „Будивељник“ и „Химик“, и присећа се ратних дешавања која су кулминирала прошле године.

НАТО-репрезентативци

„У контакту сам са пријатељима из Украјине. Боље је, али није лако… Као неко ко је дуго времена почетком двехиљадитих провео у Сарајеву, у ратом разрушеној Босни и Херцеговини, саживео сам се са тим људима и добро знам какве су последице које рат и немири оставе на државу, становништво, економију, на живот“, навео је Шеховић.

„На крају, око једне ствари не смемо имати дилему, а то је да морамо сви заједно градити бољу будућност за нас и нашу децу. Уверен сам да Црна Гора мора заиграти у тиму јачих и најбољих, да би и сама остала најбоља, за тебе, за мене, за твоје дете и за моје дете и за њихову децу и децу њихове деце… Тај тим је, без алтернативе, под окриљем Северноатлантског савеза. Чврсто верујем да ће само у таквој, безбедној и просперитетној Црној Гори, стасавати нови репрезентативци, капитени и да никада неће искусити шта значи рат. А Балкан је варљив“, поручио је Шеховић.

Овакво писмо је изавало жестоке полемике и критике на рачун спортисте, који је постао миљеник публике својим кошаркашким умећем и залагањем на терену.

Данас је стигао и одговор у виду отвореног писма од одбојкашке репрезентативке Ксеније Ивановић, који је објавио сајт „ЦДМ“. Она пише да спортисти, као идоли младих, треба да људе упућују на спорт и спортска и фер надметања, а не на војне савезе, поготову не на оне који су бомбардовали ту исту земљу.

Да ли сте се осећали угрожено у Бијелом Пољу?

Њено писмо преносимо у целости:

Поштовани капитену,

листајући дневну штампу, запала ми је за око Ваша слика поред заставе НАТО пакта, која у мени буди супротна осећања јер сам, као што сте Ви имали то лоше искуство и страх за безбедност у Украјини, и сама имала неупоредиво лошије, трагично искуство, овде у Црној Гори 1999. године, што ме је навело да реагујем на Ваш текст.

Поштујем Ваше право да имате став, али у најмању руку чуди да сте се потписали као капитен репрезентације, што јавности намеће дилему да ли и остатак националног тима дели ваше мишљење.

Наводите да сте имали лоше искуство у Украјини где сте страховали за своју безбедност због дешавања у источном делу те земље, на удаљености од неких 200 километара од Кијева, па је важно поставити питање да ли сте се осећали угрожено када је тај исти НАТО на 30 километара од Вашег Бијелог Поља сејао смрт — ту, у Мурину.

Шта бисте поручили жртвама у Црној Гори?

Кажете да сте се 2013. године вратили у Црну Гору како бисте склонили Вашу породицу од безбедносних ризика у Украјини, па се питам, поштовани капитену, шта бисте рекли родитељима Оливере Максимовић и Јулије Брудар које су родитељи исто тако склонили са Косова у Мурино, рачунајући да НАТО неће бомбардовати ту варошицу. Ипак јесу: усред дана, непосредно након завршене школске наставе, током пазарног дана, у моменту када се највише људи налазило у околини и на мосту који је био мета бомбардовања.

Шта бисте рекли родитељима Мирослава Кнежевића којем бисте, с обзиром на његове спортске таленте, можда баш Ви били капитен (или он Вама?!) у репрезентацији, јер је он, да Вас подсетим, рођен две године пре Вас. Убијен је на мосту.

Шта бисте рекли породицама Милке Кочановић и Вукића Вулетића, како им објаснити да је један тако мирољубиви савез учинио да одрастају без подршке својих најближих?

Шта бисте рекли мојим ујацима и мојој мајци, којима је 30. априла 1999. године, у Мурини, убијен отац?

Шта бисте рекли мени, чији је покојни ђед, страхујући за нашу безбедност у Подгорици, тражио од мајке да нас пошаље у Мурино, како би смо се заштитили од бомбардовања? Она, срећом, није стигла да га послуша.

Друга страна медаље

Као што Ви, како видим, добро памтите лепоте Кијева, тако и ја памтим лепоту Мурине, старог каменог моста и хотела поред моста у којем је радио мој ђед Мано, а испред кога ме је сваког распуста дочекивао.

Од свега наведеног од 30. априла 1999. више нема ни старог муринског моста, ни хотела, ни мог ђеда, ни осталих пет невиних жртава, а све заслуге за то иду, како Ви кажете, „тиму без алтернативе — НАТО-у“. Уместо свега тога остала је једна спомен чесма са шест фотографија невино страдалих, која нас сећа на тај дан.

Иако све ово пишем из личног искуства, исти став бих имала и да нам се Мурино није догодило, јер широм света постоје стотине Мурина и стотине хиљада Оливера, Јулија и Мирослава…

С обзиром да сте професионални спортиста, баш као и ја, требало би да знате да свака медаља има две стране, тако и медаља НАТО-а има много мрачнију страну о којој Ви не пишете. Мурино је тек делић те стране.

Од нас, као професионалних спортиста, очекује се да пропагирамо спорт, здрав начин живота, те да не стварамо поделе, већ да се на спортском терену, фер игром, боримо за грб наше државе. Имајући у виду да смо узори великом броју деце и младих, треба да их усмеравамо ка томе да бију битке на спортским теренима, а не под окриљем војних савеза, било које врсте.

Александар Милачић,