Обнародоване тајне Нобеловог комитета после 50 година

Шведска академија је    на свом сајту обнародовала  списак  кандидата  номинованих за Нобелову награду за књижевност за  1963.

Списак  је објављен са  допунским белешкама и изјавама,  мада не претерано издашним,  чланова Нобеловог комитета о сваком кандидату.

Као што је познато,  Шведска академија имена претедената на Нобеловбу награду чува у строгој   тајности 50 година,  остављајући тако  доконом свету да пола века нагађа и лансира пртетпоставке због чега награда није припала неком другом кандидату,  него   баш овом. 

Опште позната је чињеница да управо та мистериозност  подстиче нагађања,  политизујући  награду и чинећи  је још популарнијом и интересантнијом за докони  бели свет.

Поставља се питање:
 
„Да ли  након пола века,  кад  спискови кандидата из ужег избора  постају доступни јавности, они могу изазвати интерсовање  радозналог публикума,  као што  би то засигрно побудили  одмах после  саопштавања  имена лаурета?”

Сва имена  кандидата достојна   награде

Чим се на сајту Награде  прочита списак кандидата  за 1963,  одмах се  може закључити да  на њему  нема ниједног имена кoје не  би било достојно тог признања. 

Питање је само критеријума избора.

Пре 52.  године - 80 кандидата  за Нобела,  а награду је добио грчки песник Георгиос Сеферис

Списак кандидата за Нобелову награду за књижевност за 1963.  г.  закључен је редним бројем 80.

Као што је познато,  те године Нобелову награду  је добио грчки песник  Георгиос Сеферис  (1900-1971) с намером  „да  се ода дужно поштовање савременој Хелади,  њеној  језичкој сфери“.
 
У образложењу нагарде је истакнуто:

„За снажно лирско писмо  надахнуто дубоким утицајм културног света древне Хеладе.”

Поред  Сефериса,  у ужи избор Нобеловог комитета ушло је те године још пет писаца:  чилеански песник Пабло Неуда   који је награду  добио 1971, Ирац Самуел Бекет (1906-1989),  добио је Нобелову нагарду 1969, амерички песник Вистен Хју  Оден (Wiston Hugh Аuden, 1907-1973)  за кога је Јосиф Бродски сматрао да га је ово највише светско  признање за књижевност неправедно заобишло, јапански прозни и драмски писац Јукио Мишима (1925-1970) и данско-норвешки новелиста  Аксел Сандемусе  (Аксел Сандемосе,  1899-1965).

У најужи списак ушла су три песника: Сеферис,  Неруда и Оден. 

Међу кандидатима  за Нобелову нагарду је био и председник Фрацуске генерал  Шарл де  Гол (1890-1970) за ратне мемоаре,  чији су предлагачи имали у виду да је један други велики светски државник Винстон Черчил (1874-1965) за своје ратне мемоаре добио  Нобелову нагарду за књижевност 1953.

Још увек без пуног увида  у дискусију

Треба истаћи да ни данас,  50 година након скидања  ембарга с Нобелове архиве,  још увек  немамо  увид у пуну   дискусију  која се водила међу члановима Академије  о појединим писцима.

Ти материјали су садржани углавном у оном што је рекао и написао тадашњи  стални секретар Шведске академије Андерс  Естерлниг (Anders Osterling).  Ево шта је на пример он записао о победничком кандидату Георгесу Сефересу:

„У Академији,  како ја процењујем,  влада јединствени мишљење  да  ће се   додељивањем наградо Сефересу   би се одало  дужно поштовање саврменој Хелади,  језичкој сфери која је одавно чекала свој ловоров венац у датом контексту. ”

Ова формулација је интересантна  посебно  зато што  данас представници Нобеловог комитета стално понављају да се по територијалном или језичком  принципу ова награда не доделејује.

У листу „Свеска Дагбладет” писац и новинар  Кај Шуелер  поводом отварања Нобеловог архива пише:

„То је постојало,  (територијални принцип и језичк сфера,  прим Б.  Р.)  не знам да ли је и данас тако. Јер ако погледамо, почетну фазу, видећемо да су сувише широко награђивани скандинавски  аутори,  затим  писци који пишу на енглеском,  немачком и француском језику. А из других језичких региона,  руског и индијског на пример,  само изузеци.

А 1963,  номинована су четири јапанска аутора, и Естерлниг пише како би било  интересантно проникнути у јапанску језичку сферу. Али на језику оригинала  они то нису могли учинити.”

Добио Нобелову нагарду на основу малог броја песама преведених на шведски

Занимљиво је да  се и са ставралаштвом лауреата за ту,  1963.  годину,  Георгоса  Сефереса већина чланова Академије  могла упознати само   на основу  малог броја његових песама  преведених на  шведски језик.

„Аморалном“ Набокову никад Нобелова награда!

У дужем списку  кандидата за ту годину био је и један од навећих писаца XX века Владимир Набоков (1899-1977).

Њега је већ на самом сатрту блокирао Нобелов комитет,  чији је секретар и гласноговрник,  већ помињани Андерс Естерлниг  записао:

„О аутору аморлног,  иако успешнг романа  ’Лолита’,  ни у ком случају  се не може  расправљати као о кандидату за награду”. Признајући ипак виртуозност Набокова, Естрелинг  закључује:  „Та виртуозност,  међутим није довољна  да  задовољи високе  захтеве о  идеалистичком стваралаштву  уграђеном у Нобелову нагарду”.

Ни 1972.  године,  кад је  Александр Солжењицин,  који је већ постао нобеловац,  поново предложио Набокова,   аутор фамозне Лолите није  увршетн  у ужи  избор,  да ли због аморалности Хумберта Хумебрта или из неких других разлога,  сазнаћено „ускоро“ - 2022 . године! 

Интресантно је како  1963.  међу члановима Шведске академије  прошла   кандиатура  Самуела Бекета,  којој се енергично противио новоизбарни члан Академије Карл Рагнер Гиров . 

Ни Андерсу Естерлингу Бекет није био по вољи пошто није одговарао представи  о идеалистичком стваралаштву,   јер његове књиге  су „пуне нихилзма,  негативизма и у многоме делују  депресивно”.

Његова проза  и драме,  како тврди овај високо постављени  званичник Шведске аакдемије, „минимлано стимулишу  самосвест нашег времена која се  налази пред озбиљном опасношћу“.

Андерс Естерлинг овако закључује „правоснажну пресуду“  о недодељвању Нобелове нагарде за 1963.  г.  Самулену Бекету:
„Ја сам у сваком случају сигуран да нећу дати свој глас за Бекета,  чак шта више,   спреман сам да свако разматрање  те номинације схватим као апсурд у његовом соспственом стилу.”

Није наодмет напоменути да је то била последња година  за  Андерса Естерлинга на месту секретара Шведске академије за књижевност  . 

О Шолохову и Јевтушрнку

По мишљењу већ цитираног писца и новинара Кај Шуелера,  у обнародваној архивској грађи уочљиви су и притисци на Нобелов комитет,  али откуда они долазе,  изнутра или споља,  он није у стању да разабере.

 У записницима је напоменуто да је неко у Комитету форсирао кандидатуру Шолохова. 

А ево како изгледа тај податак записан рукон  самог секретара   Естерлинга.

Судови су формулисани тако да се већ тада   видело  како  су и квакитет и оригиналност Шолоховљевог дела   били озбиљно стављени под сумњу:
„Комитет је,  разуме  се,  увек  спреман да  праведно оцени улогу овог  значајног руског прозаика у оном степену у којему је могуће  доказати да његово ствралаштво у последње време  није  задобило пропагандни или комформистички карактер.”

Те године Шолохв није доспео у ужи избор,  али  се   Шведски комитет убедио да се његово дело  „не одликује ни  пропагндним ни комформистичким карактером” тек две године касније,  сад већ без учешћа  Естрелинга у његовом раду  и доделеио аутору „Тихог Дона“  Нобелову награду (1965.)

Јевгеније Јевтушенко „вечити младожења“ Нобеловком

Из архиве  Нобеловог комитета објваљене на сајту Академије сазнајемо да је пре  нешто вуше од пола века један међу 80 претедената   за награду био  и тада тридесетогодишњи  Јевгеније Јевтушенко,  (1933.) који ће свих ових 52 године остати „вечити младожења Нобеловком“.

За Јевтушенка  су шведски академици  тада констатовали:
„Још је млад.  Ствралачки опус скроман .”

 А шта су о Јевтушенку рекли  шведски академици 2013.  кад  као претендент  на Нобела    имао написаних књига до крова,  па  и више,  знаће се тек 2063. године.

 Извештај ће писати ко доживи.

Клишеирине формулације образложења Нобеловг комитета

Ако бацимо поглед на нека од образложења Нобеловог  комитета која су као „пословна пратња“ пратила одлуке о додели награде,  не можемно  а да не приметимо  скоро једнообразну, клишеирану домишљатост формулација. 

Чега ту свега нема, шта се све не може прочитати – слушајћи  како  „шкргућу“ мисли оцењивача најбољих књижевних творевина у свету за ту годину.

Ево на пример једне такве формулације:

„Награда се додлејује за стваралаштво у којему је садржано све – од капи росе до космоса”. 

Или:   „За поезију која минуциозном прецизношћу  описује историјске и биолошке појаве у контексту човечје реалности“.

Има још:  „За  стварање неизнмерне количине  обличија задивљујућих ситуација уз учешће маргиналних лица.”

А има и оваквих формулација:

„За тражење   нових   праваца,  песничких авантура,  осећајних узбуђења, у којима аутор постаје истраживач  човечанства изван предела  постојеће цивилизације.”


Бранко Ракочевић