Страдање србских регрута у Албанији
Најтамнија и најтрагичнија србска прича током Великог рата била је масовно умирање србских регрута на путу Албанске голготе.То су били дечаци узраста од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без одговарајуће војне обуке, опреме и хране. Од око 33.000 младића који су кренули из Србије, на грчко острво Крф је стигло 5.000. Њихово умирање наставило се и на Виду.
У повлачење, октобра 1915. године, поведени су и дечаци старости од 17, 18 и 19 година који су мобилисани као резервне трупе Војске Краљевине Србије. Они су поведени како би једнога дана попунили редове тада већ истрошене и десетковане српске војске.
Проблем је био и њихово снабдевање, односно, боље рећи неснабдевање храном. Ови дечаци нису били у надлежности Врховног штаба Војске Краљeвине Србије, већ су били под ингеренцијом Министарства војног. Команданти неискусних трупа били су ратни војни инвалиди. У таквом стању и под таквим околностима је више од 33.000 србских војника кренуло пешице из Србије ка Албанији.
Првобитно је била идеја да се они из Призрена преко Дебра повуку ка Струги и даље преко Охридског језера ка Солуну. Мања група регрута успела је да прође овим путем пре него што су бугарске трупе пресекле пут и заузеле Стругу. Остали су морали да промене правац повлачења и да из Дебра наставе ка Елбасану, Тирани и Драчу.
Страдање ових дечака почело је већ на Косову. Постоје записи из Косовске Митровице који описују тежак и бедан положај ових дечака. Гладни, промрзли и збуњени лутали су улицама овог града у потрази за парчетом хлеба. Забележено је и да су многи од њих седели на митровачким улицама и плакали.
"Већ смо наилазили на лешеве наших регрута у снегу крај пута... Ако би неки војник оставио коња да угине, одмах би се сјатила око њега група регрута и настало би масакрирање коња. Први би узимали оно што је најбоље, а остали оно што остане. Често се могло видети како регрут мало уз ватру пече ребро, а онда га данима носи у руци и глође." (књига "Голгота и Васкрс Србије").
Истим правцем повлачили су се и припадници Тимочке војске који су тих дана водили и жестоке битке са Бугарима. Са севера је српску војску у Албанији нападала аустроугарска војска, са истока, српске положаје у повлачењу су угрожавали Бугари.
Подаци говоре да је од 33.143 србских дечака, колико их је кренуло из Србије, у Тирану стигло њих 15.844. Велики број ових дечака остао је да лежи у завејаним албанским планинама, један број је дезертирао. Њихово умирање наставило се и током повлачења кроз мочварне пределе Албаније.
Регрути су у Албанију стигли међу првима, они су у Тирани били већ почетком децембра. У то време у Скадар, на северу Албаније, почињу да стижу прве трупе које су се повлачиле преко Црне Горе. Из Тиране, регрути и аустроугарски заробљеници, настављају ка Драчу и Валони. Ту настаје нова, можда још страшнија етапа њиховог страдања.
Као образложење наводили су да су србски војници болесни од колере и да могу да пренесу заразу и на њихове војнике. Медицински записи из овог града говоре да колере међу регрутима није било.
Била је то, како наводе, болница без лекова, без хране и без кревета, било је то "живо гробље српске младежи".
Наводи се да је дневно умирало од 30 до 40 србских дечака. Умирали су у Омер Пашином конаку, умирали су у логорима око града Фијера, умирали су на реци Војуши која се налази у непосредној близини.
Командант италијанских трупа у Албанији, генерал Емилијо Бертоти је чак запретио да ће пуцати на српске регруте уколико покушају да пређу реку Војушу и тако уђу у италијанску зону формирану око града Валоне.
- Извор
- / vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Руски Казањ предстојећег лета биће домаћин петог издања Игара БРИКС-а на којима ће под својом заставом наступити и Република Србска.
Свечано отварање 22. Међународног мини баскет фестивала „Рајко Жижић“ одржано је у хали 3 Београдског сајма. Фестивал који окупља младе наде наше кошарке траје од 7. до 9. јуна,...
Остале новости из рубрике »